Prošla je 31 godina od događaja devetog marta 1991. godine u Beogradu, kada je preko 100.000 demonstranata hrabro i odlučno krenulo u osvajanje slobode koju je zarobio držali komunistički režim u Beogradu na čijem je čelu bio tadašnji predsednik Srbije, lider socijalista, Slobodan Milošević.
Najveće demonstracije u Srbiji posle drugog svetskog rata, izuzev onih od petog oktobra 2000. godine, organizovala je tada najveća opoziciona stranka Srpski pokret obnove koju je predvodio književnik Vuk Drašković.
Povod za masovne demonstracije bilo je ogromno nezadovoljstvo građana Srbije izveštavanjem Radiotelevizije Srbije, čiji je direktor i glavni urednik Dušan Mitević svakodnevno fabrikovao laži na račun srpske opozicije, pripremajući javnost na ono što će uslediti par meseci kasnije u režiji Slobodana Miloševića i generala komunističke JNA koji će počev od pomenute godine posejati grobove i ratnu pustoš u nekadašnjoj Jugoslaviji.
O devetom martu 1991. danas vole da govore i oni koji tamo nikada nisu bili, niti omirisali suzavac i vodene šmrkove na martovskoj košavi, osetli policijske pendreke na leđima, niti su bili bili hapšeni i zlostavljani od strane Miloševićevih policajaca, dok o jednom od najznačajnijih datuma u srpskoj istoriji ćute oni koji su se borili za slobodu u centru prestonice, a morali su da se razbeže pred tenkovima komunističke JNA za čiji izlazak na ulice su glasali svi članovi Predsedništva SFRJ.
Dočekasmo i ovaj deveti mart 2022, ali slobode još nema, lamentiraju nad ovim datumom Vranjanci, učesnici devetomartovskih demonstracija koji su autobusom krenuli put Beograda, ali i Banjčani koji su vozom stigli u prestonisu i pridružili se borcima za slobodu.
Tog devetog marta 1991. godine započeli smo poduhvat dostojan divljenja, pokrenuli smo borbu za osvajanje slobode u tada neslobodnoj Srbiji koju su u rat, razaranja i udaljavanja od demokratskog sveta poveli zaljubljenici u komunističku neman, a sada, 31 godinu kasnije, još nismo pobedili u toj dugoj borbi uzaludne spontanosti i neostvarene vizije, opet tuguju devetomartovci juga Srbije.
Na kraju, svi koji su tog devetog marta 1991. bili izloženi jakoj beogradskoj košavi, vodenim topovima, suzavcu, Miloševićevoj policiji i tenkvima komunističke JNA, jednodušni su u stavu da su nakon tog datuma mnogo puta bili poraženi, 1991, 1992, 1999, posle 2000, 2008, 2012, 2016, 2020, ali se nikako i nikada neće odreći ideala za koje su se borili na prestoničkim trgovima i ulicama.
Na generacijama iza nas je zadatak da se izbore za slobodu koju nam i danas uskraćuju, jer da smo se mi devetog marta 1991. izborili za nju, Srbija i okruženje nikada ne bi bili izloženi tako velikim razmerama sveopšteg razaranja svih ljudskih univerzalnih vrednosti i srozavanju svega opšteljudskog i humanog, poručuju devetomartovci Vranja i Vranjske Banje.
S. Kostić
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.
Nažalost niko ne piše kako su Sobini policajci prebijali demonstrante.Pre, za vreme i posle demonstracija.Pinokio nije živ da ispriča ali zato je živ Mile Stajić i on je Miloševićevu demokratiju dobro osetio na svojoj koži.