Naš Leskovac

Eko Taxi Vranje

Sećate se sedamdesetih, osamdesetih prošlog veka, kada je Vranje bilo privredno čudo na jugu (Japanci i ostali vredni narodi).

Tada su u naš grad, tj. u naše fabrike Simpo, Jumko, Koštanu, Zavarivač, Slobodu, dolazili stručnjaci  i visokoobrazovani ljudi, kao i radnici da ovde rade, uče, privređuju.



Naročito iz susednih nam opština iz Makedonije i  gradova iz Srbije, pa i Leskovca.

Danas se sa setom sećamo davnih, divnih vremena.

Te su godine nepovartne, ali razlozi propasti vranjskog čuda su vrlo jednostavni: svojina i svojinski oblik.

Drugi su brzo uvideli i shvatili i svoje fabrike i privredu, negde devedesetih i kasnije ili oterali u stečaj, sproveli privatizaciju (prodali ili pretvorili u AD- društva),  našli strateškog partnera, sproveli socijalne programe do kraja itd. 

Danas u susednom nam Leskovcu (Mančester na jugu, kako su ga zvali) nemate nijednu fabriku  koja nije privatizovana ili kao što su kod nas u restrukturiranju, koje evo, traje dvadeset i više godina.

Vranje još robuje državnoj svojini.

Da se svake godine nešto na tome radilo, deo po deo, ali govorili su – nedeljivo, nemoguće.

Čak su i sindikati ulivali lažnu nadu radnicima i propalim preduzećima, potpomognuti  političkim diletantima i stranačkim borbama.

A, u susednom nam Leskovcu se samo u subotu proda, kažu, davdeset tona roštilj mesa.

Izračunajte koliko je to pljeskavica.

Dabome, posle promene svojine nad propalim preduzećima i onima koja nisu mogla da opstanu na tržištu, radnici su se brzo, što zbog prirodnog bogatstva okoline Leskovca (kotlina sa pet reka i razvijenim selima i radnim narodom), što radi opstanka, preorijentisali na poljoprivredu u profesionalnom smislu, kao i na druge poslove.

Grad je rasterećen balasti socijalizma i državnog kapitalizma.      

U Vranju imamo slučaj slabo razvijenih sela, osim pored Morave, iako je dosta ljudi  otuda  radilo u našim privrednim čudima, ili na železnici, pa i u administraciji i policiji.

Poslednjih godina imamo početke ili začetke profesionalnog bavljenja poljoprivredom, ali sa mnogo, mnogo zaostatka.

Razlozi svega ovoga su naša očekivanja da će postojeća preduzeća proraditi i stati na noge (pored dugova koji premašuju nekoliko puta njihovu ukupnu vrednost) i ta naša nada traje li traje.

Od izbora do izbora.

Uz otpise dugova, konverziju i sve što ih prati, za naša privredna čuda čekamo da se desi neko čudo.

A njega nema i neće ga ni biti, jer dva sidra  još stoje zabijena u moravski mulj, a brod se ne kreće, već ljulja od obale do obale.

Takve i tolike industrije teško da mogu da opstanu u današnjim uslovima, iako im država mnogo pomaže. 

Imamo svetao  primer Alfe, da jedino promena svojinskog oblika može da donese dobitak, zaposlenje radnika, stručne ljude, opstanak na tržištu i nove investicije.

Iako sa zakašnjenjem, mogli bi da se ugledamo i  na susedni nam Leskovac.

Ranije su otuda dolazili da rade u naš grad.

Danas otuda dobijamo v.d. načelnike i stečajne upravnike.

Što pre dignemo sidra iz blata i izvučemo pouke, možda i pokrenemo naš brod, ako već nije kasno.



  • Ostavi komentar