VIP na šator na Vlasini

Eko Taxi Vranje

Program je počeo, a Čeda Motka i Džomba, glu­ mac iz serije „Porodično blago“, zabavljaju publiku. Prvo pozdravljaju prisutne, zahvaljuju se sponzorima, a onda naizmenično pričaju viceve, od političkih do masnih. Narod se smeje, aplaudira i uživa



 

Sve vreme je uz mene bila moja prijateljica Zorica koja mi je odmah nakon prve operacije predložila da odem na Vlasinsko jezero, da se odmorim i okrepim. Ona  tamo  ima  brvnaru.  Nije  velika,  ali  je  funkcio­ nalna i sa ukusom sređena. Terasa je prostrana, okru­ žena travnjakom i cvećem. Oivičena je zimzelenim drvećem.

Odbila sam jer još nisam bila spremna za tako nešto. Znam da mi želi najbolje, ali tada zaista nisam mogla da udovoljim njenoj želji. Povela bih i bolnicu, a to mi nije bilo potrebno.

Od tada je prošlo više od godinu dana. Ojačala sam i dobila želju da vidim Vlasinu i tamo provedem nekoliko dana. Prijaće mi priroda koja može samo da me ojača fizički i psihički.

Otišle smo sa njenim suprugom Zoranom. Klima na Vlasini je ćudljiva i u toku dana mogu se promeniti sva godišnja doba. Tih nekoliko dana bilo je toplo. Ujutru bismo popili kafu, doručkovali, a onda šetali. Usput smo nailazili na poznanike i neobavezno razgovarali. Na pijaci smo kupovali najčešće borovnice koje rastu u izobilju na ovom području.

Kada se samo setim kako smo se namučili da ih očistimo! Trajalo je i trajalo, ali sam uživala. To me je smirivalo kao i branje lekovitog bilja.

Nekoliko puta smo sreli i Čedu Stošića Motku. Dobio je nadimak zbog visine. Poznati je humorista, glumac, moj drug Čedica kako ga zovem. Boluje od karcinoma prostate. Opala mu je kosa od hemiote­ rapije, ali ga duhovitost ne napušta. Dok smo stajali gledao je ljude oko sebe, a kad je prošla jedna lepa žena uz osmeh je rekao: „E, što me ova bolest udari tamo gde sam „najjak“. I sopstvena žena je digla ruke od mene“.

Smejali smo se, a on je nastavljao da zbija šale na svoj račun. Tu je i stalni žitelj Vlasine Grga, koji je nekad radio u kabinetu predsednika opštine. Vozio nas je čamcem. To je bila sitnica, a za mene pravo za­ dovoljstvo. Čamac se, vođen njegovom iskusnom ru­ kom, lagano probijao kroz vodu neodređeno plavo­-zelene boje. Zaljuljao bi se od povremenih talasa, pa onda nastavljao da plovi mirno. Grga bi tada zaustavio plovilo, a struja nas nosila tamo­ovamo. Nema žurbe, nema nervoze. Pravo uživanje.

Zajedno sa Zoricom spremale smo ručkove, a ja isprobavala svoje kulinarske veštine. Zamesila sam testo, uzela oklagiju, razvila kore i napravila pravu domaću pitu. Da je mogao da me vidi kolega Bane mislim da bi se onesvestio, jer često zna da kaže da sam supermarket­domaćica pošto stanujem u zgradi preko puta jednog supermarketa.

Često se čujem i viđam sa Srđanom, predsednikom Udruženja osoba sa paraplegijom. Naziva me sestrom, zato što smo jako bliski i prosto tako oseća.

Predložio mi je da u nedelju odemo u selo Krševica, na škembijadu. Da nisam preživela ono što jesam sigu­ rno bih ga odbila. Pozvao je i Biljanu. Seli smo u kombi koji je prilagođen njihovim potre­ bama i sa još nekoliko momaka u kolicima otišli u Krše­ vicu. A tamo se skupio narod, svi se doterali, muzika se čuje iz šatora. Tu je Čeda Krstić, organizator mani­ festacije, dolaze Čeda Stošić Motka i doktor Novica, ginekolog koji me je porađao. Kada sam ga prvi put videla posle operacije, zagrlio me je i rekao: „Nisam mogao da verujem. Zašto ti?“

Neko je procenio da smo glavni gosti i smestio nas u VIP šator. Smejemo se za ono VIP.

Program je počeo, a Čeda Motka i Džomba, glu­ mac iz serije „Porodično blago“, zabavljaju publiku. Prvo pozdravljaju prisutne, zahvaljuju se sponzorima, a onda naizmenično pričaju viceve, od političkih do masnih. Narod se smeje, aplaudira i uživa.

Kritikujem Čedu što je dugo na suncu jer ne sme pošto prima hemioterapiju.

Onda dolazi ono glavno, degustacija hrane. Pro­ bam sve i sve mi je slatko. Ne zna se ko više jede doktor Novica ili ja, zbog čega nas svi zadirkuju.

Nisam se obazirala na komentare jer mi je lepo. Srećan je i Srđan, moj prijatelj osuđen da ceo život pro­ vede u kolicima.

Sada ga potpuno razumem razmišljajući o njemu i njegovoj upornosti. Ne bi preživeo da nije takav.



  • Ostavi komentar