U crkvi Svetoj Petki Trnovi u naselju Tulbe u Vranju u nedelju se obeležava praznik posvećen Prepodobnoj mati Paraskevi, u narodu poznatoj kao Sveta Petka.
Sveta Petka Trnova u Tulbetu nalazi se pored Belog mosta, a ovaj praznik slavi se više puta u godini.
Ipak, u avgustu je pored Belog mosta značajno manja gužva nego na Veliki petak, kada ova crkva, u narodnu znana kao „Krstata džamija“ ima najviše posetilaca.
U narodu se veruje da je voda sa česme u ovoj crkvi čudotvorna i lekovita, da pomaže Boljem vidu i leči i druge bolesti, uz molitvu i pridržavanje božjih pravila.
Crkva Svete Petke Trnove, prema predanju, sagrađena je u Vranju u 13. veku.
Posle pada Vranja pod osmansku vlast, nove vlasti su, kaže legenda, umesto pravoslavne crkve na istom mestu napravili svoju džamiju.
Prema predanju, nakon osvajanja Vranja od strane Turaka, crkva je porušena, jer su se kasnije u tom delu varoši naselili age i begovi.
Predanje kaže da su oni odlučili da podignu džamiju na zidinama pravoslavne bogomolje, ali da se noću rušilo sve ono što su oni danju gradili.
Jedan od viđenijih Turaka predložio je da se u zidine utisne znak u obliku krsta i da vide šta će se desiti. Utisnuli su krst u zid i od tada se ništa nije srušilo. Sagradili su džamiju koja se do dana današnjeg kod Vranjanaca naziva Krstata džamija – kaže se u jednom od tekstova „Vranjskih“ na ovu temu.
Nepoznato je kada je ova crkva ponovo vraćena svojoj nameni, ali se veruje da je njeno ponovo pretvaranje u crkvu vezano za oslobođenje Vranja od Turaka.
Naime, 1878. godine oslobodiocii su u Vranju minirali osam džamija, među njima i Krstatu, ali, kako je narod nastavio da dolazi i na ruševine, crkva je ponovo obnovljena.
Od tada, ovo je hodočasna crkva, koju posećuju mnogi ljudi ne samo iz Vranja i Srbije, nego sa čitavog prostora Balkana.
NIV
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.
Idite da vidite što je sobor u Sveta Petku kraj Klenikama. Ful soborski komplet: dva ringišpila, veći s faćanje nagradni mečiki, toxic turbo folk, vruće pljeske kod nekoga Ćopu, lulčiki, preskupe zagoretke i petličiki iako je bombondžija umro, suncobrani s ladni piviki koji nateže cela familija ili obeznanjeni solo drinkeri što obrali svoj i tuđ zabel drva i čekav neku gvaclu s mikrofon da gi obere pare, kult solidarnog nenošenja maski u gužvi uz nepoštovanje uljudnih distanci, ozvučeno klicanje monaštva Pahomu uz simultano gađenje naroda pogrdnim izrazima prošaputanih u bradu, užegle krastavice, dinje i lubenice, sparušene paprike pretekle od jučernji subotnji pazar, zavrućena i poludehidrirana deca što vuku majke i očeve za novčanik da kupe najgolemu plastičnu pušku na sobor, krezub narod koji je napokon osetio dan kada može da pokaže to što ima od zuba tom uzavrelom, nehigijenskom loncu ljudskih zbivanja. To je sobor, a ne samo sveci kao taoci monaštva i crkvenih kalendara.