Miloš Savić rođen je u Vranju, gde je živeo do završetka Gimnazije. Nakon gimanzijskih dana krenuo je u ostvarenje svog sna, da jednog dana postane pilot.
Nakon puno odricanja i upornosti uspeo je da taj san ostvari. Danas živi u Bergenu, gradu u Norveškoj gde radi kao komercijalni pilotu kompaniji ,,Norwegian Airsuttle“.
Do sada je imao 1800 letova i sleteo na oko 70 aerodroma sveta. U gradovima poput Londona, Berlina, Pariza, Rima, Kopenhagena i drugih.
InfoVranjske.rs: Prvi trenutak kada si uzleteo kao pilot. Sa kojim sličnim osećajem možeš da dočaraš taj momenat?
Savić: Uzletanje koje je jako dobro urezano u meni je moj prvi solo, koji mogu uporediti sa pravim rolerkosterom. On se desio nakon 5 časova letenja sa instruktorom, prvi solo let je jako bitan za svakog pilota i on se doživljava kao neka vrsta sazrevanja. Instruktorima je jako bitno da procene da li ste dovoljno spremi za takav poduhvat zato što vas šalju na svoj prvi samostalni let gde od trenutka paljenja motora pa do konačnog gašenja motora niko ne može da vam pomogne osim vas samih i ako niste dovoljno spremni za takav poduhvat stvari vrlo brzo mogu da se zakomplikuju. Taj let jako dobro pamtim, sa dozom straha ispitujete sebe da li ste zapravo sposobni za takav poduhvat sve do poletanja kada shvatite da zapravo vi stvarno možete da upravljate tim avionom potpuno sami i tada osetite veliku slobodu ali u istom trenutku stah je i dalje tu. I naravno po sletanju sav taj strah otpadne dok vaše samopouzdanje raste.
InfoVranjske.rs: Šta je najviše uticalo na odluku da postaneš pilot?
Savić: Sticajem okolnosti moji roditelji su se našli u društvu pilota koji je ponudio da dođem i probam da letim sa njim na njegovom malom avionu. Odmah sam pristao bez puno razmišljanja iako mi je avijacija bila potpuno strana u tom trenutku.
Kasnije po dobijanju letačke dozvole za ultra lake avione još uvek sam bio srednjoškolac i na prekretnici puteva. Pored pilotiranja bio sam zainteresovan i za ekonomiju. Izbor nije bio jednostavan i znao sam da u slučaju odabira avijacije moram da budem spreman na dosta odricanja. Do krajnje odluke sam došao uz pomoc instruktora koji me je savetovao da je to pravi put za mene kao i potpune podrške moje porodice.
InfoVranjske.rs : Kako izgleda radni dan jednog pilota?
Savić: Svaki dan je drugačiji i zavisi od plana letenja za taj dan. U mom slučaju ono što je fiksno jesu pet radnih i četri slobodna dana ali dužina mog radnog dana je dosta promenljiva, nekada je to 5 sati a nekada i 13 sati dnevno. Uglavnom priprema za radni dan počinje još kod kuće kada proveravam sve detalje vezane za let kao što su meteo uslovi, stanje aviona, rutu i slično. Po dolasku na aerodrom, sastajem se sa drugim pilotom sa kojim zajedno gledamo sve detalje ponovo i dogovaramo se oko količine goriva koja je potrebno za taj let, visine na kojoj ćemo leteti kao i odabir alternativnih aerodroma koje možemo da koristimo u slučaju nemogućnosti sletanja na destinaciju. Nakon toga obaveštavamo i ostatak posade o planu rada i ostalim bitnim informacijama (broju putnika, dužini leta, mogućih turbulencija i vremenskih uslova pri sletanju). Posle brifinga svi zajedno odlazimo prema avionu gde jedan pilot proverava spoljašnje stanje aviona dok drugi priprema kokpit. Sledi koordinacija sa aerodromskom službom oko ukrcaja putnika i prtljaga. Po završetku ukrcavanja dobijamo konačne brojke koje su nam potrebne za izračunavanje brzine poletanja. Palimo motore i od kontrole letenja tražimo dozvolu za poletanje. Nakon sletanja zadržavamo se na destinaciji 25 do 50 minuta gde radimo iskrcavanje i ponovnu pripremu za let nazad. Dolazi do promene uloga pilota, onaj koji je na prvom letu proveravao spoljašnje stanje aviona sada priprema kokpit za let.
InfoVranjske.rs: Koje sve tipove aviona si vozio?
Savić: Počeo sam na ultra lakom avionu ,,Tyrona MXP155” koji se proizvodi u Srbiji i koji je težak samo 290 kilograma. Na akademiji sam leteo jednomotorni ,,Piper Warrior PA32” kao i dvomotorni ,,Diamond DA42”. Od komercijalnih aviona imam iskustva na uskotrupnom ,,Boeing-u 737” čija je maksimalna težina poletanja 80 tona i može da preveze 190 putnika.
InfoVranjske.rs: Šta je teže, upravljanje avionom pri poletanju ili sletanju?
Savić: Definitivno pri sletanju, iz prostog razloga što se velikom brzinom približavamo zemlji. Takođe pri sletanju kontrola brzine je kompleksnija i uglavnom zahteva veću pažnju. Čak se i najiskusnijim pilotima desi da slete loše.
InfoVranjske.rs: Kako ocenjuješ sistem i način obuke za sticanje diplome pilota u Srbiji, u odnosu na Španiju?
Savić: Nemam mnogo iskustva sa načinom obuke u Srbiji ali postoje velike variacije od akademije do akademije. Na mojoj akademiji zbog veoma intezivnog i obimnog nastavnog plana sistem je bio takav da ništa nije bilo prepušteno slučaju. Prijemni je bio jako rigorozan, nastava veoma detaljna, instruktori veoma angažovani i često smo imali progres testove gde je prelazna ocena bila 8. Za one koji nisu uspevali da dobiju prelaznu ocenu akademija im je dozvoljavala još samo jednu šansu da sa klasom iza pokušaju ponovo.
InfoVranjske.rs: Da li si i ti kao i svaki drugi dečak iz Vranja želeo da budeš Ciza kad porasteš?
Savić: Naravno, uvek je u nama budio uzbuđenost i maštu svaki put kad je proleteo iznad naše ulice. Sećam se da sam se uvek sa društvom prepirao ko je video Cizu da proleće niže. I ne znam da li je Ciza kriv što ja i dan danas podižem glavu gore svaki put kad čujem neki zvuk motora.
InfoVranjske.rs: Kako provodiš slobodno vreme u Norveškoj?
Savić: Totalno suprotno nego u Srbiji, mnogo manje kafića i kafana a više aktivnosti u prirodi. Pored Norvežana koji su izuzetno aktivni i ja sam zavoleo planinarenje. Ima dosta planina u Bergenu gde ja živim i sa svake od njih se prostire prelep pogled na grad, fjordove i ostrva tako da je sav napor prilokom penjanja itekako isplativ. Norvežani se dosta brinu o životnoj sredini pa su i priroda i vazduh veoma čisti i zbog toga je nemoguće ne voleti aktvnosti na otvorenom.
M. Stanković
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.