Vranje je decenijama bilo grad u kojem se obuća pravila, a zatim grad koji je gledao kako fabrike odlaze. Zanat je ipak ostao. Ručno rađena obuća se poslednjih godina vraća na police kroz male radionice i domaće brendove, i to kao mali luksuz: par koji je neko sekao i šio rukom i kakav nema niko drugi na ulici.
U nastavku objašnjavamo po čemu se ručna izrada prepoznaje kad par stoji na polici, zašto kupci ponovo pristaju da je plate i šta jedan obućarski grad iz te promene može da nauči. Najlakše je početi od police, jer se tamo razlika vidi pre nego što se pogleda cena.
Po čemu se ručna izrada prepoznaje na polici
Ručno rađen par se na polici odaje pre nego što se pogleda etiketa. Koža na njemu živi: ima nijanse i sitne razlike u zrnu, jer se svaki komad bira i seče pojedinačno, pa dva para iz iste radionice nikada nisu potpuno ista. Industrijska obuća teži savršeno ujednačenoj površini, a baš ta jednoobraznost govori da je par jedan od hiljada identičnih. Šav koji je vođen rukom ima blago nejednak bod, i u radionicama ga zovu potpisom majstora. Đon koji se pod prstima savija tamo gde se savija stopalo govori da je par pravljen za hodanje, a proizvođač koji otvoreno pokazuje kako par nastaje najčešće nema šta da sakrije.
Sandala je za ovu proveru najzahvalnija obuća. Nema postavu ni zatvoreno gornjište, pa koža, šav i spoj sa đonom stoje na videlu. Zato su kožne muške sandale i ženski modeli od prirodne kože dobar test: na njima se ručni rad vidi golim okom, a kožni đon i gazište opipaju za nekoliko sekundi.
Zanat nestaje iz škola, a vraća se u radnje
Podaci o zanatu deluju obeshrabrujuće. Tehnička škola za dizajn kože u Beogradu, piše Forbes Srbija ovog septembra, pala je sa sedam odeljenja na dva do tri, a prošle školske godine nije upisala nijednog obućara. U isto vreme zanatlije iz iste priče kažu da im se kupci vraćaju: sve manje ljudi želi da nosi isto što stoji u svakoj radnji, i spremni su da za unikat plate više.
Razloga su dva. Prvi je računica: posle godina obuće od veštačke kože koja traje jednu sezonu, kupac zna da par koji košta dva do tri puta više, a traje pet puta duže, na kraju izađe povoljnije. Drugi je jači i tiče se luksuza. Par iz male serije, sečen i šiven rukom, nudi ono što masovna proizvodnja po definiciji ne može: osećaj da se nosi nešto što niko drugi nema. Za to su kupci spremni da plate premiju, kao što je plaćaju za dobar sat ili ručno rađenu torbu. Na tu potražnju su odgovorili domaći brendovi obuće koji rade u malim serijama i od prirodnih materijala. Yonso je, na primer, domaći brend koji sandale radi ručno od prirodne kože, a sličnih radionica i brendova je iz godine u godinu sve više.
Grad koji je video ceo krug: od Koštane do Geoxa
Vranju ovu priču ne treba objašnjavati. Koštana je bila u vrhu bivše Jugoslavije po proizvodnji i dizajnu ženske obuće, radila je sa partnerom iz Padove i imala prodavnice širom zemlje, a u tranziciji je oko 4.000 radnika ostalo bez posla i preduzeće je 2005. bankrotiralo. Deceniju kasnije došao je Geox, zaposlio 1.200 ljudi i posle pet godina zatvorio fabriku.
Ono što je preživelo oba talasa su mali pogoni u Vranju i okolnim opštinama, koji i danas ručno prave kožnu obuću i delove za nju, uglavnom za italijanske partnere. Italijani nisu slučajno birali jug Srbije: znanje obućara je ostalo i kad je veliki sistem otišao. Zanat je preživeo u rukama i onda kad su hale ostale prazne.
Šta ostaje kad fabrike odu
Fabrike od nekoliko hiljada radnika se u obućarstvo verovatno ne vraćaju u obliku u kom ih Vranje pamti. Zanat se vratio drugim putem, kroz male radionice i brendove koji par prave sporije, od prirodne kože, i prodaju ga kao mali luksuz: nešto što se kupuje jednom, nosi godinama i ne sreće na svakom koraku. Za grad koji je decenijama živeo od obuće, to je poznata priča sa drugačijim krajem: zanat koji je preživeo odlazak fabrika sada je ono što kupci na polici najviše traže.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.