OBRADOVIĆ: Novakove vinske mušice

Eko Taxi Vranje

Šta bi se zbilo da je, recimo, Dragan Đilas naišao onog dana na vinsku porodičnu tezgu najboljeg svetskog tenisera? Da li bi Novak Đoković onako srdačno, makar djelomice kao Aleksandra Vučića, obgrlio Đikija i ponudio mu čašu „šardonea“? Ili bi Nole pobegao glavom bez obzira kao da ga juri jato vinskih mušica?

Pre razmatranja nekih aspekata ove hipotetičke situacije, da ne bude zabune, moram da napomenem da ne spadam u zagrižene ljubitelje tenisa. Postoje, što se mene tiče, mnogo uzbudljiviji sportovi od ove moderne verzije badmintona.



Sa druge strane, veoma poštujem sve što je „Nole nacionale“ postigao. Činjenica da je neko najbolji u svetu, čak i u uglavnom dosadnom prebacivanju loptice preko konopca, zaslužuje ogroman respekt, bez sumnje.

Možda baš zbog toga, nemam baš preteranu želju, kao što reče Kesić, da poput većine Soraba zagrlim Novaka. Moj izbor za ovu vrstu iskazivanja emocija, kad bih bio u toj situaciji kao što nisam, bio bi nešto drugačiji ali to je kod mene, za razliku od Đokovića, isključivo stvar ličnog afiniteta.

Kad ste Novak Đoković situacija je nešto komplikovanija. Naročito ako se preko puta prvog reketa sveta nađe prvi reket Srbije, razdragan i dobrano opijen raznim vinima i vizijom „otvorenog Balkana“.

I, eto, desilo im se. Nije bilo, ako je nekome to za utehu, razmene telesnih izlučevina u vidu tradicionalnog srpskog trostrukog cmakanja, ali zagrljaj jeste bio srdačan, baš kao kad se sretnu stari prijatelji.

I zato, za razliku od već spomenutog Kesića, ne vidim u tom očigledno već ranije izrežiranom medijskom spektaklu ničeg „neshvatljivog, razočaravajućeg ili degutantnog“ jer oni jesu prijatelji.

Naš Nole i naš predsednik.

Uostalom, samo su Novaku izuzetno bliske osobe, kao na primer Aleksandar Vučić, usred one odiseje u Australiji, bdele noćima iščekujući ishod te nacionalne epopeje. Zahvaljujući tome, kako je sam rekao, Nole, iako je bio u pritvoru i suočen sa velikim brojem izazova, nije se osećao usamljeno.

I Novak je našao načina da uzvrati ovu nesvakidašnju brigu predsedniku. Ubrzo ga je posetio samo, ponavljam „samo“ jer su zli jezici spominjali nekakve „dozvole i investicije“, da bi se zahvalio na podršci koju mu je on kao predsednik pružio tokom „nemilih događaja u Australiji“.

Ono jeste da je nešto kasnije Vučić ovaj susret iskoristio u predizborne svrhe ali za šta služe prijatelji nego da se međusobno ispomažu. Naročito jer je Novak osećao, kako je tih dana rekao, da njegova veza prema srpskom narodu „jača iz dana u dan“. A ako je takva situacija generalno apropo srpskog naroda, onda se podrazumeva valjda da se intenzivira i adekvatan osećaj prema prvom među Sorabima.

I, onda, ima li razloga da se iščuđavamo, ili ne daj bože zgražavamo, zbog onog zagrljaja?

Pitanje je, naravno, retoričko, kao i ona sa početka ovog teksta. Novak, ne treba ni malo sumnjati, vrlo dobro zna šta mu je činiti u ovakvim i sličnim situacijama. Jer, to je „naš Nole“, zar ne?

Vukašin Obradović



    1. Coce 06/09/2022

    Ostavi komentar