Kratka ISTORIJA propasti: Od KOPŠE do Đorđevića – Od sjaja do očaja

Račun Zdravstvenog centra u Vranju u blokadi na dan 12. januara 2022. godine na bezmalo 240 miliona dinara, a dugovi uveliko premašuju 1,2 milijarde dinara, medijska je vest koja označava period direktorovanja Saše Đorđevića, aktuelnog direktora najveće zdravstvene ustanove na jugu Srbije.

Od 11 računa ZC Vranje, dva su u stalnoj blokadi koja je „proslavila“ neslavan jubilej, na dan 25. januara 2019. godine navršilo se hiljadu dana blokade računa ZC Vranje na sumu od 316 miliona dinara, obeleživši zauvek vreme direktorovanja dr Ljiljane Antić.

A zlosrećne 2018. godine lokalnu javnost trese vest da je u ZC Vranje neopravdano utrošeno 472 miliona dinara, dok je istovremeno 750 radnika tužilo ustanovu zbog ukupnog potraživanja od 140 miliona dinara.

Paralelno sa finansijskim udarima, u odeljenjima i službama ZC Vranje događaju se nefinansijska čudesa: lekar načelnik službe seksualno uznemiravao mlađu medicinsku sestru, intervenisala policija, iz vozila hitne pomoći ispao pacijent, propust lekara prilikom lečenja deteta okončana je smrtnim ishodom, na novac nisu imuni ni „uzorni“ lekari, kažu, tu ne pomaže ni hiperimuni gamaglobulin, muke pacijenata sa izabranim lekarima, zakazivanjem, krupni propusti u vremenu epidemije korona virusa…

Naprednjaci 2016. godine preuzimaju ZC Vranje u svoje ruke, a njihov direktor Dragan Veličković nasleđuje dugovanje od 900 miliona dinara, zapuštene toalete, bahatosti, nerad, naravno, i blokadu računa na 50 miliona dinara, „malo li je“, primećuje Veličković.

Za vreme direktorovanja Veličkovićevog prethodnika, dr Vladimira Stamenkovića, u ZC Vranje na delu je dvovlašće, Stamenković je i de fakto i de jure direktor, ali je ortoped dr Slobodan Milenković Gonzi, SNS-ovac, „direktor Bolnice u osnivanju“, tog jedinstvenog i neponovljivog izuma u istorijati medicine i uopšte svetskog zdravstva.

Dr Stamenković je 2013. godine došao u fotelju dr Uroša Trajkovića, URS-ovca, koji je smenjen, kako je to formulisala ministarka zdravlja, socijalistkinja Dejanović Đukić, „zbog propusta u poslovanju“.

Sagrešila je Đukićka, jer dr Uroš nije „mislio“ ništa loše te famozne 2006. godine, neugovorenih je bilo stotinak radnika, izgubio je spor sa 20 lekara specijalista  zbog prekovremenog rada, a štetica je „svega“ pet miliona dinara.

Istini za volju, sličnu „greščicu“ čini i prethodnik dr Uroša, dr Miroljub Stanković Mice, koji 2005. godine odlučuje da rad subotom i nedeljom „plaća“ slobodnim danima (??), logično, slede tužbe, a štetica nešto veća od dr Uroševe, devet miliona dinara.

Da je kojim slučajem živ naš Bora Vranjanac, baba Zlatin, on bi zacelo jauknuo dosta, neću to, staro, staro mi dajte, ono što greje dušu, verovatno misleći na sjajne dane vranjskog zdravstva koje je započeo osnivač vranjske Bolnice, pre ravno 140 godina dr Franjo Kopša, prvi upravitelj Bolnice vranjske, okružni fizikus, Štajerac koji je sopstveno imanje o rodnoj Štajerskoj prodao zbog unapređenja stanja u vranjskoj Bolnici.

I da pomenemo sve te ljudske gromade vranjskog zdravstva od kraja 19. pa do negde šezdesetih godina prošlog 20. stoleća, dr Pantu Kostića, žene lekare Škotske na čelu sa dr Izabel Emsli Haton, Stanislavu Simonović Ilić Gočobanku, dr Dragoljuba Mihajlovića, jednog od najzaslužnijih za izgradnju hirurškog paviljona, dr Borislava Petrovića koji je zapamćen kao uspešan lekar obolelih od tuberkuloze u vremenu kada nije bilo antibiotika, pa dr Toma Jovanović, dr Slobodan Palamarević, radiolog Velimr Brzaković…

Od dr Kopše do dr Đorđevića, od sjaja do očaja, a nama savremenicima ovovremenog ludila u vranjskom zdravstvu preostaju samo seta i neizmerna tuga.

S. Kostić