Sastanak sa Disićem

Od kad je veka i ”Simpa”, plate, ali one izistinske, rukovodećeg menadžmenta ovog, ne li, “nosioca privrednog razvoja na jugu Srbije”, bila su poput tajne Svetog grala. Mislim da ni Den Braun, uz svu dokazanu maštovitost, ne bi uspeo da otkrije “Dragomirov kod” po kojem su direktori “Simpa”, sa zvanično relativno skromnim primanjima, kupovali kuće, stanove, lokale, gradili vikendice…

Naslućivalo se, doduše, da mnogobrojna članstva u upravnim odborima, donose “Simpovim” direktorima ne baš simbolične dodatne prihode, spominjale su se neke “plave” i “bele” i koverte, ali sve je ostalo na nagađanjima i, povremeno, zanimljivim objašnjenjima u vezi sa imovnim stanjem “Simpove” prve direktorkske garniture. Ko se, uostalom, ne seća kako je Dragoslav Nastić, dugogodišnji finansijski direktor, zluradoj javnosti, pojasnio kao je njegov mlađani sin došao do lokala, plaćenog 80.000 evra:

“Uštedelo dete”, kazao je tada Nastić pokazujući nama, običnim smrtnicima, kako treba pravilno vaspitavati buduća pokolenja.

Vremena se, međutim, menjaju. Nema više Dragomira, sve je pošteno, transparentno, na polzu mučenog tapetarskog proletarijata.

Pa, zar nije?

Zato sam se malo i iznenadio kad je na zahtev, upućen po Zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja, sa pitanjima o primanjima “Simpovog” poslovodstva, kao i platama u zavisnim preduzećima, stigao odgovor da je reč o “akcionarskom društvu” koje se isključivo finansira iz sopstvenih prihoda” i da, shodno “članu 3. st. 1 tač. 6 i 24 Pravilnika o čuvanju poslovne tajne”, zarade zaposlenih predstavljaju poslovnu tajnu.

Računam, ipak, možda se Slajan (Slađan, inače, ali kod nasVranjanaca, u jednačenju suglasnika po zvučnosti, od “dj” koje tvore “đ”, izgubi se često ono “d” – prim. aut.), dakle Slajan Disić nešto zabunio, jer na “Simpovom” zvaničnom sajtu objavljeno je da je ova kompanija u državnom vlasništvu od 31. oktobra 2014. godine.

Ništa se,u međuvremenu, nije promenilo. Ups! Da ne budem pogrešno shvaćen, sve se promenilo, na bolje naravno, samo je država i dalje dominantna u vlasničkoj strukturi “Simpa”, što se vidi u Centralni registar hartija od vrednosti (CRHOV). Među deset najvećih akcionara, od ukupne emisije, Republika Srbija poseduje 35,93% akcija, Grad Vranje 23,07%, RZZO 12,66. Tu je i Opština Trgoviše (0,56%), čak i Grad Beograd (0,45%).

Ma, Slajan sigurno sve ovo zna, presabiram se glasno, nego su mu ćate podmetnule ovaj papir, a da nisu bili ni svesni posledica. Nisu razmišljali da neko, recimo, može da pomisli da Slajan hoće da sakrije kolika mu je, njemu i njima, plata. Ili da poveruje ovim bogohulnicima koji po internetu svašta pišu, čak i da Slajan ima 11.000 evra pošteno zarađen lični dohodak.

Evo, ja bih, personalno, smeo da se zakunem da to nije tačno. Mislim, ako ništa drugo, otkad se u “Simpu” prima plata u evrićima!?

Ne bi li sprečili dalje spekulacije, uložimo mi žalbu Povereniku. Ubrzo, eto odgovora kojim se nalaže “Simpu” da nam u roku od pet (5) dana dostavi tražene podatke: iznose neto zarada, od 1. januara do 31. maja 2017. godine, generalnog direktora, izvršnog direktora za proizvodnju, finansijskog direktora, izvršnog direktora za opšte i pravne poslove i komercijalnog direktora.

Da se ne bi osetili zapostavljenima, zahtev se odnosi i na direktore zavisnih preduzeća, da ih sada ne nabrajam.

Mi smo, kao i “Simpo”, pretpostavljam, rešenje Poverenika od 18. avgusta dobili nekoliko dana kasnije.

Odgovora još nema ali sačekaćemo još koji dan. Veliki je to posao, a i u “Simpu” nisu navikli da prikupljaju, a još manje dostavljaju ovu vrstu podataka.

A, onda, ako ne dobijemo podatke, kojim slučajem, ponovo ćemo se obratiti Povereniku koji može da preduzme razne mere. Jedna od njih je da izrekne novčanu kaznu zbog nepostupanja po rešenju. Ali, o tom, potom.

Nego, umalo da zaboravim zašto sam stavio baš ovaj naslov.

Pre nekoliko dana, usred ove prepiske Vranjske – Simpo – Poverenik, prilazi mi prijatelj i kaže da bi Slajan hteo da se vidi sa mnom! Pitam, da li je reč o Ovome. Jeste, radi se o Tome, ali može da bude reči i Onome. Dodatno objašnjenje zašto bi bilo dobro da se sastanemo, neću da citiram jer, ipak, to je ipak bio interni, poverljiv razgovor.

Pristanem, naravno. Ako ni zbog čega drugog, ono radi činjenice da me nikada do sada Slajan nije udostojio razgovora.

Drugo, Slajan je veoma uticajan čovek među naprednjacima, a pošto mi iz “Vranjskih”, u poslednje vreme, ne stojim baš najbolje u njihove oči, možda je ovo nagoveštaj nekih boljih vremena.

Treće se odnosi na Onome što neću da vam kažem.

I, sad, čekam.

Sastanak sa Disićem.