Ima jedna divna scena u drami „Sveti Georgije ubiva aždaju“, kada Djorđe Džandar u kafani čita pisma koja su seljaci policiji pisali jedni protiv drugih.
Do detalja, šta su, kad i sa kime radili.
I, kaže Djorđe, nesrećnik jedan ozbiljan, niko nama Srbima više nije potreban da nas napada, sami sebi uvek smo bili dovoljni.
I zaista, ta navika denuncijacije verovatno potiče još od otomanskog ropstva, kada je to možda glavu spasavalo.
Vlada legenda da je u Beogradu za vreme nemačkog zemana do 45. vladala najviša stopa denuncijacija u Evropi, da su Nemci imali posebnu upravu da se bavi građanima koji prijavljuju jedni druge.
Ovde milosti nema – kad sam bio mali, prišao mi je neki čovek i tražio da odem kod komšike i kažem joj da njen muž ima ljubavnicu, tu i tu.
I sad, mislim, Vučić je tu, pa su te fore prošle.
Ide se u Evropu, nije to mala zajebancija.
Ali, oćeš.
Stiglo mi pismo od države koje me na prijavljivanje podseća u najvećoj mogućoj meri.
Ima neka nagradna igra da se šalju fiskalni računi, ‘oće ljudi da pojačaju naplaatu poreza, treba para za migove, ratove, topove, za svaku moguću glupost koja se da zamisliti.
Zato i skaču cenu cigara, kafe i sličnog, eto je inflacija iza vrata, i u toj situaciji ništa sporno nema – nagradna igra sa fiskalnim računima.
Ma koliko bila glupa, ova ideja ima nešto simpatično – prosečan glasač SNS-a smatraće da ta firma nešto i radi, muči se, znoji, traži načina da preživi.
I sama ta ideja dovoljna je da se stvar pokrene, a kamoli li i da nešto uspe na terenu.
Kako Vučiću i njegovima ne padne na pamet da pošalju inspekcije u kafiće da tamo traže fiskalne, a ne od naroda, nisam pametan.
No, država ide i dalje – porezdžije traže da prijavljujete komšije, poznanike, sugrađane, za koje verujete da ne plaćaju dovoljno poreza.
Znači, denuncijacija u punom kapacitetu.
Vidiš, tip ima kuću, odmah ga prijaviš, pa oni neka istražuju.
Ova akcija sviđa mi se do srži, samo mislim da je ograničena, što joj skraćuje efikasnost.
Eto, zašto da ne prijavljujemo ko ima ljubavnicu, ko jede meso za ručak, ko oblači čiste gaće, zašto državi da ne otvorimo oči i prstom pokažemo na one strašne elemente naše nacije koji čitaju novine, imaju drva za zimu, plaćaju karticom…
Pomalo uspavana BIA i srodni lezilebovići imali bi šta da rade, pa ne bi planirali ratove, pune ruke posla imali bi i lokalni majstori tajnih, polutajnih i polujavnih organizacija, pa bi se za sve izvukla neka korist.
Kao u onoj kafani Djorđa Džandara – svi protiv svih, o svemu.
Zar to nije ideal ove Vučićeve Srbije?
Dakle, pre nego što zalepite „fiskalni“ koverat pomislite i bićete u pravu – put do pakla popločan je dobrim namerama.
Ono, zavisi gde ste krenuli.
Ako ste u Srbiji, stvar je malo drugačija.
Ne ide se nigde, pa vam je svejedno da li ćete koverat otposlati levom ili desnom rukom.
Propast je, sa vašom špijunažom ili bez nje, zagarantovana!
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.