Dobro jutro, ja sam inspektor

Kada se završi kolegijum, on uredno uzima svoju praznu torbu i kreće na teren. Od pomoćnih rekvizita ima samo jedno papirče na kome uredno, prethodne večeri, ispiše ulice i radnje koje sutradan treba da skenira.

Tako radi svakoga dana: norma mu je pet-šest ulica u „krugu dvojke “, odnosno 30 do 40 radnji sa pedigreom.

Na spisku su obično specijalizovane prodavnice, prodavnice mešovite robe, kafane, prodavnice novina, pekare, mesare, zlatare, krojači, opančari, sve do pogrebne opreme.

Koliko juče, on i kolege su harač uzimali vrlo sofisticirano. Danas je to njihovo pravo „zapisano“ u zakonu.

-Dobro jutro, ja sam inspektor! Tako počinje njegova seansa tamo gde se pojavi.

Svako njegovo „dobro jutro, ja sam inspektor“, poreskog obveznika košta đavolje mnogo.

Jedan trgovac ga je pročitao, pa čim inspektor uđe u radnju, uz „dobro jutro, kako ste“, vlasnik ga brže-bolje pita – koliko košta dolazak. Plati ga solarno, a onda je miran najmanje dve nedelje.

A inspektor radi po taksimetru. Po ustrojenoj proceduri, posle kolegijuma,  prvo „dobro jutro…“ plaća se pljeskavicom ili nekom kafanskom porcijom.
Nastavak je novcem, svim vrstama roba, mesom, flašama pića, kozmetikom, zlatom, i naravno, bez  fiskalnog računa.  

Jednom od inspektora u ovom zahtevnom i odgovornom poslu, pomaže supruga: ona po pravilu bolje zna kada i koje meso treba uzeti; kog pića trenutno mena na lageru u kući; koja zlatna narukvica ili lančić su in; šta treba deci od garderobe…

Inače, pravilo je da se inspektorska torba iskipuje nekada i dva puta tokom radnog vremena. Taj posao se obavlja kod jataka.

I tako inspektor sebi i porodici gradi srećnu budućnost, koja se meri specijalnim putovanjima i letovanjima, kupljenim ispitima i diplomama, automobilima, stanovima… Naočigled svih nas.

Može im se, jer ni jednu vlast ne zanima njihova „crna kutija“.