Svako društveno-odgovorno preduzeće ima dobru poslovnu poslovnu politiku jer u protivnom ne bi bilo odgovorno, a kamo li društveno.
Tako i jedan od najvećih lanaca maloprodaje tehničke robe, kako na web-u tako i na zemlji, da mu ne pominjem ime (bila bi reklama), ima poslovnu politiku koju gaji, neguje i neće je menjati.
Elem, u prodajnim objektimate kuće tehnike, među kojima je i prodavnica u Vranju, sve je na akciji.
Smart televizori, laptopovi, fenovi za kosu, frižideri, usisivači, mobilni telefoni i tako dalje.
Akcije, akcije, ma džabe.
Sve po dva komada da se kupi.
Uslovi prodaje, fantazija.
Keš, na šest meseci, na godinu dana, na 24 meseca.
Milina.
Kažu, samo uđeš izabereš provere ti karticu da li si u plusu u banci i teraj.
Za penzionere posebna pogodnost, ali možda!!!
Uslov je da kupac ima sedamdeset godina.
Ni dan više, ni dan manje.
Tačno 70!
Ono, ruku na srce, tačno je da mi pripadnici srednje generacije gunđamo kad penzioneri preko 65 godina starosti imaju pravo glasa „jer će sigurno glasati suprotno od nas“, ali je takođe istina da jedva čekamo da oni prime penzije.
Jer, one ne kasne, i baš tog dana ih posećujemo, gunđajući kako je sve skupo, ne bi li nam roditelji nama i unucima dali koju crvenu.
To je naša politika.
Po poslovnoj politici one kuće tehnike, na primer, kosu novim fenom kupljenim tu, mogu sušiti samo ljudi od 70 godina starosti; smart TV mogu gledati bake i deke koji su stari 70 godina, mobilni mogu koristiti samo oni sa sedam dekada života, veš mašinu isto i tako dalje.
A zašto?
Pa, takva je poslovna politika.
To dalje znači da, bi i prodavačice u tim radnjama trebalo da pitaju kupce, one starije, koliko imaju godina, pa tek onda da im objašnjavaju kako se koristi mašina za suđe na primer.
Ili da odmah od vrata kažu: „A, ne vi imate više od sedam banki i ne možete da kupite televizor“.
A i šta će vam kad više nemate šta da gledate.
Bila sam da kupim fen, kažu jeftin i dobar.
Tačno.
Čovek ispred mene zainteresovan za TV koji košta 17.000 i voljan da ga kupi.
– Na 24 rate, garancija dve godine, odlično, može, reče stariji gospodin.
Prodavačica, jedna mala plava, onako prgava, zatraži mu ličnu kartu i ček od poslednje penzije.
Gospodin uredno (a neverovatno svi penzioneri imaju baš takve novčanike) izvadi tražena dokumenta.
– A, ne, gospodine izvinite vi imate 72 godine.
Žao mi je ne možete kupiti televizor – reče ona.
I tu nastade ubeđivanje, vređanje pade i psovka, on reče kako će zvati menadžment, kako nikada više neće ući tu, kako će ova plavušica izgubiti posao jer ga nije na vreme pitala za godine i još niz takvih rečenica.
Obrni-okreni politika prodavaca i kupaca u pojedinim radnjama svodi se na psovke, na žalost.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.