Većina stanovnika najneuređenije zemlje na svetu, zvane Srbija, živi po Marfijevom zakonu.
Baksuz do baksuza, ako nešto može poći po zlu, poći će.
Verujući ljudi kažu da je pričest zakon.
Možda.
Ali, o tome ne bih danas.
Želim da skrenem pažnju na vrlo učestale pojave, zvane telefonske i ankete povodom prodaje proizvoda i tome slično.
Zapravo, ovo je beg od televizije, radija, interneta i štampe u kojima je najveći deo prostora posvećen ubistvima, samoubistvima, nasilju u porodici, Jajincima i sve tako do sutra.
Elem, po Marfijevom zakonu, priznajem da sam baksuz.
Iz tih računara-imenika ne postoji istraživač koji nije okrenuo baš moj broj telefona.
Oni cvrkutavi glasovi, naizgled ljubazni će me dokusuriti.
– Dobar dan, zovem iz kompanije te i te, ja sam ta i ta, ako biste molim vas izdvojili malo vremena da učestvujete u jednoj anketi.
Odbijem, naravno uz izvinjenje da sam zauzeta i prekinem vezu.
A, zovu baš kad treba da izađem iz kuće, ili spavam, ili se deca odmaraju, ili uče.
Nikad da pogode kad sam slobodna.
Pre dve nedelje, međutim, kada sam se javila na telefon, ljubazni ženski glas izgovori milion reči u sekundi od kojih sam zapamtila da treba da odgovorim na 90 i slovima devedeset pitanja o vezanih za istraživanje tržišta.
Rekoh joj da se zaustavi, ako je moguće.
– Molim Vas, znate, ja živim od ovoga, nisu teška pitanja, o cenama su, proizvodima, istraživanju tržišta.
Pristala sam.
Zamolih je da krene, računam ona će pitanja, a ja ću odgovarati.
– Ne, ne, niste me razumeli, znate, naši terenci su ovih dana u Vranju, dostaviće Vam upitnik i Vi ćete to očas posla.
Aha, svašta i ja mislim.
Nakon nekoliko dana na vratima lik, original kao oni sa kojima se Mile protiv tranzicije raspravljao.
Dostavi mi, ne upitnik, već štivo na sto stranica.
Auuu, šta je ovo?!
Gospođa sa kojom sam razgovarala reče da ima samo 90 „lakih“ pitanja koja se rešavaju očas posla.
Uzeh onu knjižetinu, kao da je to normalno, otvorih je, a ono ne devedeset već devetstotina pitanja tipa šta jedem, gde jedem, da l’ se kupam, s kojom kupkom, dal spavam, na čemu spavam, kad sam poslednji put bila u veletrgovini, šta sam kupila, koliko sam potrošila, koji dezodorans, koje brašno koristim, ulje kog proizvoizvođača, začine.
Koji prašak i zašto baš taj, ako ne koristim nešto, zašto ne i sve u krug.
Počeh da u kvadratićima onim najmanjim upisujem „x“, sve do trenutka kad osetih mučninu i gušenje.
Alo, bre, šta radiš to, da li si normalna?! – rekoh sebi.
I prekinem na dvanaestoj strani.
U sred posla nekog, nedelju dana kasnije, na telefonskoj liniji muški glas me pita dokle sam stigla.
– Do nigde.
Odmah dođite i preuzmite upitnik i da vas ne čujem i ne vidim više – rekoh mu.
U sebi naravno gunđam.
A ti Marfi, koji se javljaš baš meni, molim te napravi pauzu, bar jedno deset godina.
Molim te, ko boga te molim!
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.