Ti-To

Pre godinu i po dana napisala sam tekst „Ti-To“, nakon čega sam dobijala čestitke.

Ništa tu nije bilo za čestitanje.

Osetila sam potrebu da pišem o onome što sam doživela, videla, učestvovala.

Sećam se odlično dana kada je preminuo Drug Ti-To.

I znam da smo svi plakali, a da gotovo niko iz generacije nije znao zašto.

Bili smo u holu novoizgrađene škole i stajali dva po dva u redu.

Neko je valjda došapnuo da treba da se plače i plakali smo.

Pisali smo i dnevnike o svemu što je objavljivano na televiziji Beograd.

Ja sam lepila članke iz novina, valjda da pokažem da sam najtužnija.

U srednjoj školi niko više nije govorio o Titu.

Zaboravili smo odlaske na ekskurzije i posete Memorijalnom centru.

Pokatkad se čulo da „više ništa nije kao pre“.

I nije.

To se videlo 90-ih.

Tada je „grupica ljudi“ na metru kvadratnom površine htela promene.

I desile su se promene.

Izbili su ratovi.

Ginulo se, ali tada smo znali zašto plačemo.

Svako iz svog okruženja je imao nekoga ko je poginuo, kome je neko ranjen.

Bili smo „face“, mi koji smo dolazili do snimaka na VHS kasetama da bolje vidimo šmrkove tadašnje vlasti i one koji su pretučeni ili poginuli.

Večeri koje smo nekolicina nas organizovali u pauzama između ratova bile se nezaboravne.

Klub „54“ je bio stecište kreativaca.

I tu smo iskazivali svoje stavove.

Onaj ko nije slušao rok ili pop-rok, nije mogao da bude deo nas.

Sjajno.

Odjednom su počeli da niču kafići i butici.

Kada su postajali da bivaju neurbani odlazili smo u „Taliju“.

U tom pozorišnom klubu je uvek bilo prijatno.

Fine, lagane stvari su ispunjavale prostor.

Rađale su se ljubavi, ćaskalo se uz fine lagane stvari, one klupske.

I, da, često sam se raspravljala sa tatom oko politike.

Ali, kako da objasnim jednom komunisti  da više ništa nije isto.

Danas mi te svađe nedostaju.

Danas se niko više tako žustro ne raspravlja o politici.

Danas oni koji imaju diplome a nemaju život, nemaju pojma ni o čemu.

Danas se moli da se bude član one stranke koja uređuje mnoge živote.

E, pa moj ne dam!

Ne može!

Godine 1999, kada smo pobedili NATO, sve se ponovo promenilo.

Ubijen je premijer, raspisani su izbori.

Koristila se rečenica: „Ničim izazvan“.

U tom haosu, plašili su me snalažljivi ljudi.

Oni koji su pre samo godinu dana bili protiv, danas su „za“.

Od gradske uprave do neke stranke, od te stranke do gradske uprave.

Djonovi na cipelama izlizani isto onoliko koliko đonovi na obrazima.  

Opstaće svi sa izvrnutim rečima, oni koji ne znaju šta su kome rekli, šta su kome hteli da kažu, da li su im rekli, kako su rekli, da li su dovoljno nafilovali.

I sve je tako bilo do nedavno.

Sada oni koji su protiv ovih i koji su dobili diplome konačno rade, ali ne znaju šta rade.

Nemaju pojma za koga rade.

Često su u foteljama oni koji su kao protiv ovih, ali koriste njihov vokabular.

„Ti-to, Ti-to, Ti-to“ ili „A zašto Ti-to ne obrlatiš  malo“, „A što Ti-to“?

I, TITO!

Da li se to ON vratio?

Možda nije ni odlazio.

Ne znam.

Znam da To treba, i znam da To ne treba.

I nervira me kada se neko ili nešto svojata.

Ej, polako drugari i drugarice.

Pa nismo svi završili Fakultet „TI-TO“. 

Juče sam po kiši vraćala dete i čekala drugo iz škole.

Ja sam To, a šta si Ti ne znam i ne zanima me.

Mada, plodno smo mi tlo za TO!