Doktore, pomozite

Eko Taxi Vranje

Doktore šta se to događa sa mnom, osjećam se čudno?  

Imam 54 godine i bjednu diplomu, uznemiruju me noćne polucije i boli me glava, nekakav sam novinar, borim se za neka prava, onanija mi je redovna, mjesečna plata mizerna, što da radim bez akcije čitavi dan?



Moje društvo za šankom ordinira od 19 do 22, ono niti eksa niti galami, zuri u prazno i truli…

Šljakeri pišaju u pelene, pederi se ljube na ulicama, pravi se zimnica kao da je zadnja….

Ja sada idem iz ovih stopa da se bacim ravno u Moravu, jer više nemam nade…

Polako, čoveče, kaže moj smireni doktor.

O čemu je reč?

Pa, počnem ja snishodljivo, odem da dignem kredit u banku.

Dadoše mi papire, al vidim, najebo sam – od svih Vučićevih obećanja, održao je samo ono koje mi nije dao kad me je terao da glasam za njega – smanjio mi je platu za onolike pare.

Gledam cifre pa ne mogu da verujem koliko mi otima svakog meseca.

Živeće se bolje, reče Vučko, za dve godine, pa 2014, pa 2015, a na mom kontu minus.

Kažem bankarki – ma dal je ovo tačno što mi vi dajete, premijer mi kaže da statistički bar živim bolje, a ovde se vidi da sam statistički, a i stvarno, najebo.

Kad ono, naljuti se bankarka, neće više da govori sa mnom – pa ti li više veruješ meni ili premijeru?

Šta znam, kažem, ja bih najviše da verujem sopstvenim očima.

Tu joj puče film – ako jo jednom otvoriš usta, ništa od kredita!

Šta ću, ućutim se.

Dade mi žena neke papire, pa odem u Pozorište, tamo radim, ne li, da mi pečatiraju dokument.

Ponedeljak, kasno prepodne – drugarica koja radi na tim poslovima u Pozorištu kaže – dođite u petak.

Kakav petak, aman!

Pa do tad ima pet radna dana, a ovde ima da se ispuni 40 slova i 50 brojeva, brat bratu, i za kilavije radnike, deset minuta posla.

U petak!

Pa me još podseti da je to njena kancelarija, i da će da zove policiju što joj onemogućavam da radi.

Odem si, šta ću, neću valjda da se bijem.

Uveče, oko ponoći, stiže mi poruka od te iste drugarice što radi u Pozorištu, kako je pod stresom, za koji sam poglavito ja kriv, da joj je to ugrozilo zdravlje, čak i život!

Cele noći ne mogu da spavam.

Ujutru, zove me ona i kaže aj dođi, gotovi su ti papiri.

I sad ja, doktore dragi, osim ladnu Moravu ne vidim ozbiljan izllaz.

Ona bankarka mi zapuši usta (doduše ona nije pretila policijom), a ova iz Pozorišta me proglasi za ratnog zločinca.

Osećam se loše, nisam ja valjda stvarno takav čovek?

Ili je svet oko mene toliko poludeo da su ludi postali brojniji, pa da dakle oni, zahvaljujući svojoj brojnosti, postavljaju pravila?

U svetu u kome ludaci vladaju normalni su u stvarnosti nenormalni, i sve je obrnuto od onog kako se čini da treba da bude.

Ili, što reče Ilija Čvorović, sve je drugačije od onog što izgleda da jeste.

Pa šta je onda stvarnost, a šta fikcija, moj doktore?

On ćuti, češe bradu, pa kaže: Gde je odavde najkraći put za ladnu Moravu?



  • Ostavi komentar