Šalterska radnica i mi

Eko Taxi Vranje

Iako je  većini naših sugrađana omogućeno da putem interneta izmire dugovanja za potrošenu električnu energiju, vodu, smeđe, boks-pakete i tome slično, sudeći po redovima u bankama i pošti čini se da smo sigurniji kada dobijemo račun i uredno ga smestimo u fasciklu.

Kada treba da budemo isplaćeni, stojimo u redu ispred šaltera, zaobilazeći bankomat.



Stiče se utisak da  pojedine upravo to stajanje i čekanje čini srećnim.

Pre neki dan sam  tako stajala u pošti više od pola sata.

Vrata zatvorena, ljudi obučeni kao da je zima, preznojeni i zajapureni.

Pojedinci su vidno nervozni i neprekidno gledaju u sat, žure se valjda.

Ima i nasmejanih koji međusobno razgovaraju o zimnici, lekovima, lekarima, snajama, sinovima, unucima.

Mlađi kuckaju poruke ili su na fejsu.

To što nema vazduha i što se nenormalno preznojavamo ne menja situaciju.

Valjda treba isplanirati dan za čekanje u redu.

I ja izvadih iz torbe mobilni, valjda da i meni brže prođe vreme.

Iz te nazovi „idile“ u stvarnost nas vrati povišeni glas šalterske radnice: “Ovde mogu da čekaju samo oni koji plaćaju račune, vi koji čekate socijalnu pomoć, dođite popodne, sutra ili u četvrtak“.  

Jel?

A, zašto?

Zašto Romkinja sa detetom ne može da podigne socijalnu pomoć danas pre podne?

Gde to piše?

Zašto ja mogu da platim račun za telefon, a ona ne može da podigne novac i kupi mleko za dete koje drži u naručju?

Čemu taj ton?

Romkinja i dalje stoji, neće da ode.

Šalterska radnica biva još nervoznija, ali Romkinja i dalje čeka.

Ćuti i stoji.

Ljudi počeše da se meškolje, radnica iza šaltera joj isplati novac i „progunđa“nešto sebi u bradu.

Niko nije napustio prostoriju.

Pažnju mi privukoše mladić i devojka, nasmejani, puni života.

Oni imaju svoj svet, i to je to.

Ne smeta im gužva, pretopla prostorija, to što je neko nervozan, ili žuri.

Izmamiše mi osmeh.

Ljubav.

Ima li ičeg lepšeg.



  • Ostavi komentar