Sedam godina zabrinutosti

Eko Taxi Vranje

Stanje u vranjskom pravosuđu, činjenično je dokazano, poslednja je rupa na svirali vrhuški u Beogradu.

Kako drugačije objasniti da Alek, Selaković Nikola, Kuburović Nela i ostala šaputava SNS bratija ne dozvoljava toliki niz godina da bude izabran predsednik Višeg suda u Vranju, najbitnija pravosudna pozicija u Pčinjskom okrugu sa sedam opština (nezvanično se uzima da je predsednik višeg suda „poglavar“ okružnog pravosuđa).



Kako objasniti da isto toliko godina Vranje nema osnovnog tužioca, a da su tek nakon šest godina v.d. stanja izabrani predsednik Osnovnog suda u Vranju i viši tužilac koji stoji na čelu hijerarhijske organizacije tužilaštava u okrugu.

V.d. stanje u Višem sudu već prerasta u agoniju, a za Visoki savet sudstva (VSS), u dosadašnja valjda četiri konkursna kruga tokom koji se prijavljivalo četiri, pa i pet kandidata, nijedan nije bio dovoljno dobar da bi predlog prosledili skupštini na glasanje.

Dragan, Dragana, Saško, ni Tanja, svi za sebe kažu da su iskusne sudije bez mana, ne prolaze na VSS sa bizarnim obraloženjima tog tela koje glasi „nije lepo što međusobno ne mogu da se dogovore ko će biti zajednički kandidat“.

Valjda je konkurencija poželjna, da bi na površinu isplivao kvalitet.

Dragomir Milojević, predsednik VSS, spočitava kandidatima što za stanje u sudu „prebacuju krivicu jedni na druge“.

Ipak, ne govori se kakvo je to „stanje“.

Osim što je v.d. stanje.

Izvesni Leskovčanin Stojčić, koji je počeo da konkuriše nešto kasnije, takođe nije ubedio Beograđane da je dovoljno dobar kandidat.

E, sad, da je v.d. stanje dobro, ne bi u zakonu pisalo da može trajati najduže šest meseci.

I mora se reći da tu ova naša država, po običaju, „malo“ krši zakon što sedam godina produžava v.d. mandat na po šest meseci.

Zašto nije dobar nijedan kandidat, može samo da se nagađa.

Sledi jedno od nagađanja.

Odavno smo u Srbiji iskusili da je vlast mnogo slatka i da je se nijedan političar dobrovoljno ne odriče.

Pošto se u vlasti svašta čini, pa i mnogo toga na ivici zakonitog (da ne upotrebim težu reč), nijedna vlast ne želi jakog i nezavisnog predsednika suda, već naprotiv marionetu kojom će moći lako da manipuliše.

Političari imaju mnogo prijatelja s one strane zakona u unutrašnjosti (koji se uvek učlane u vladajuću stranku), od njih imaju raznu korist, pa i finansisjku i valja ih zaštiti diljem Srbije, pa je javna tajna da stranke u (izvršnoj) vlasti vazda imaju svoje sudije i žele da sudsku vlast imaju pod punom kontrolom.

Poslušni predsednici sudova-politkomesari su im zato potrebni kao lebac za transimisiju političkog uticaja, trijažu predmeta i preusmerenje ka određenim sudijama.

Oni koji nemaju politička „leđa“, a završe na sudu u procesu sa nekim „drugom članom“, znaju kako izgleda „pravda“.

Tamo gde nema adekvatnog kandidata, vlast tom v.d. titulom automatski stavlja određenu osobu u odnos zavisnosti jer ona postaje poslušna, nadajući se da će joj ispred titule ubrzo ukloniti ono v.d. ili v.f. kako se danas kaže.

Kandidat poslušan, ali i zabrinut.

Iz političke vizure – idealan.

Možda je za sudsku vlast (ako još uvek postoji) i za nas  Vranjance srećna okolnost što u Vranju političari takvog nisu pronašli.

Za sada.



  • Ostavi komentar