Klima se

Prošle subote, nakon mnogo godina, putovala sam autobusom Kavim Jedinstva od Vranja do Bujanovca. 

Podne, što bi rekle naše babe i dede, upekla zvezda, ali računam Bujanovac nije preko sveta, imaju valjda klima uređaj u autobusu, te neće biti problema.

Ulaze putnici svih starosnih dobi, pojedini zajapureni i znojavi i doslovce svi sa prepunim torbama.

„Nema vazduha“, pomislih, ali kad krene, valjda će vozač uključiti klimu, počeh da se tešim.

Negde u četvrtom redu ugledah kolegu novinara, te započesmo nas dvoje o tome gde sam pošla, gde je on bio i sve tako.

Pažnju mi skrenu plač deteta koga majka drži u naručju.

Ono obučeno kao da je u najmanju ruku zima napolju, sa sve kapom na glavi, a ona u majici na bretele i farmerkama.

Pomislih da joj kažem da mu skine kapu i gornji deo trenerke, ali je to već neko učinio pre mene.

Krenuo je konačno autobus, a klima se i dalje ne uključuje.

Preko mene na krivini kod skretanja ka glavnoj autobuskoj stanici, stvori se takođe punija ženska osoba, mokra od znoja.

Reče doduše “izvini“, ustade i nakon prijema još desetak putnika, krenusmo ka autoputu.

Stajao je, kao u Beogradu, na još dve ili tri stanice.

Otkud ovoliko ljudi, pomislih u sebi.

Pored voća i povrća, ugledah i mušku osobu sa metlom.

To me već podseti na detinjstvo. 

Vozimo se mi tako, vozač i kondukter nešto razgovaraju, većina stoji i sve bi bilo super samo da je uključen klima uređaj.

Da se razumemo, svesna sam ja da sve u zemlji pa i gradu funkcioniše pomoću štapa i kanapa.

Nisam razmažena žena, koja izvoljeva i gunđa.

Ali, kako se udaljavamo od grada, znoj većine putnika već počinje da guši ostale.

Zamolih kolegu da, ako poznaje vozača i konduktera, kaže da uključe klimu.

I tu počesmo nas nekoliko da vičemo: „Uključite klimu, pusti klimu majstore, će se pogušimo“.

Vozač ćuti i vozi, kao da su jaja u busu, a ne ljudi.

Kondukter odgovara: „Pa klima se“.

I poče da se smeje.

Šta li je smešno, pomislih u sebi, ali ćutim i gledam.

Na prvoj narednoj stanici izađe nekoliko putnika.

Na drugoj još nekoliko. 

Dete je vidim u majčinom krilu i ne plače, ona gospođa već sedi i prebrojava se, mislim gleda u novčanik i broji pare, ali protoka vazduha nema.

Ponovo se obratismo vozaču da uključi klimu, na šta nas ni pogledom nije udostojio.

Vidim prozor pored njega i konduktera otvoren.

Dakle njima fino, a nama?

Samo što nam ne rekoše „pa gde ste vi pošli kad je ovakva vrućina“?

I tako, stanica za stanicom, isprazni se autobus Kavim „Jedinstva“, mi doputovasmo do Bujanovca.

Sve je dakle OK.

I nikom-ništa.

Dok smo se vozili, setih se jednog statusa na Fejsbuku: “Tuširajte se ljudi, Psiho je samo film“!

I mogu vam reći da mi izmami osmeh.

Onog momenta kada sam ugledala prijateljicu, zaboravih i ja i na klimu i na znoj.

Nadam se da će nadležni u Kavim Jedinstvu pročitati ovo, ne zbog mene, već zbog dece.

Školska godina počinje.

Neka ne zaborave vozači da zimus uključe grejanje, a zatvore prozore od autobusa, tada će klimanje biti podnošljivije.