Čitam pre neki dana da su i ovi novi gradski oci odlučili da stanu na put problemu prekomerne buke, naročito u centralnoj gradskoj zoni, u krugu oko šetališta i obližnjih kafića.
Nije zgoreg podsetiti da se i prethodna vlast bavila ovom tematikom. Avaj. Još pre četiri godine je tadašnje gradsko rukovodstvo donelo odluku o merama zaštite od buke.
Izvršeno je zvučno zoniranje grada, određene i sankcije u vidu „udaranja po džepu“ („cene“ se kreću u rasponu od 15.000 do pola miliona rsd).
Ipak, neophodno bi bilo svakodnevno meriti nivo buke, za šta je očigledno bilo neophodno uložiti nadljudske napore, te se od ove ideje odustalo. Ili je, jednostavno, ovo bilo preskupo za gazde i kojekakve menadžere ugostiteljskih objekata.
Ako ovde prste umešaju i „pobratimske“ i „kumovske“ veze, evo i poslednje nepoznate u jednačini „zašto čestit svet ne može da se naspava kad dođu letnji meseci, a sa njima i studentarija koja više voli čari noćnog života, alkohol, blud i razvrat nego leba da jede“. Tako to obično biva u Srba.
Moram se ovde dotaći jedne situacije koja nije lično mene dotakla, ali je titrala po nervnim završecima mog ujaka. Što bi se reklo novinarskim slengom – iskustvo „iz prve ruke“.
Elem, radnja (prava filmska) se dešava pre dve godine, u blizini jednog lokalnog restorana. U nekom trenutku beznađa, ujak, revoltiran zbog preglasne muzike koja dopire iz pomenute kafane, ustaje iz kreveta i poziva pandure u nadi da će rešiti svoju muku. Oni ga upućuju na kolege komunalce, a ovi „smiruju“ rečima da će „intervenisati“. Ohrabrenje, svetlo na kraju tunela, pomislili bi. Ne lezi vraže.
– J… se njemu što ja ustajem u pet ujutru! – prebirao je prstima po svom bolu.
Nakon sat vremena sledi novi poziv nadležnima i njihov iznenađujući odgovor:
-Upravo smo se vratili sa intervencije. I molim Vas, gospodine, nemojte da povišavate ton!
Još mi, obični smrtnici, ispadosmo grbavi. A, samo hoćemo da decu uspavljujemo uspavankama po sopstvenom izboru, ne uz hitove Vesne Zmijanac i Slavka Banjca.
U međuvremenu je ujna prešla u susednu sobu, pokušavajući da tamo pronađe neophodan mir. Upitala ga je šta su mu komunalci rekli:
-Ma, na’raniše me i rekoše mi da zatvorim prozor i pređem u drugu sobu! – kroz osmeh će ujak.
Naravoučenije: Ne može se narodu toliko spavati koliko ovi mogu biti bezobrazni.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.