Spomenik

 
Dok čitava Srbija ladno i bez ikakvog zazora rehabilituje Slobodana Miloševića, moje Vranje ćuti.

Baš me to čudi, jer je u vreme njegovog pada, SPS, partija koju je on i stvorio i razgradio, imala je 10.000 članova, kao sada SNS, i zvali su nas Bordo, po boji opštinske zastave.
Gde su sada svi ti ljudi da prozbore koju o velikom Voždu, čoveku koji nam je pokazao put u svetlu budučnost, baš istu onu u koju nas, sledeći Miloševićeve principe, sada vodi Vučić lično?

Što, preterujem? Zar i kod Miška nismo imali buđenje nacionalnog ponosa, najveći rast plata i BDP-a u Evropi i slične gluposti?
Pa se sad setio neko da mu i spomenik podigne. I svi unisono složni da je u ovoj našoj muci, kad američki potpredsednik umalo nije izvadio patku da oda počast srpskoj zastavi u Beogradu, kad gubimo Kosovo, pravnu državu i sve što još možemo izgubiti, baš taj spomenik neophodan.

Raritetna srpska pamet oličena u kaznenoj ekspediciji zvanoj Master Nikolić pak smatra da je spomenk neophodan, kako bi nas ujedinio!
I zaista, svako ima svoj spomenik iz vremena Slobodana Miloševića.

Svako od nas, običnih ljudi, veoma dobro pamti i nemogućnost da u radnji kupi hleb ili mleko, na pumpi benzin, u banci kredit.
Svi se još sveže sećamo bede, ratova, najveće nacionalne tragedije koja je jedan narod zadesila u Evropi 20. veka.

Ipak, najveći gubitak koji sam lično doživeo je gubitak vremena. Od kako znam za sebe, a politički se budim baš u vreme dolaska Vožda na vlast, ja nešto čekam.

Čekam da ovo prođe.

Tada sam imao 25 godina, sada imam 55. I tih 30 godina prošle su mi u čekanju.

Zato je spomenik Saši S. spomenik čekanju, gledanju u vreme koje neumitno prolazi, u tuđoj zemlji, među tuđim ljudima, u tuđem vremenu.
Mladost smo proveli u bedi, kilo rakija bila je pojam vezan za pojam bogatstvo, duvan smo motali u kukuruze.

I sad hoće tom i takvom čoveku, najzaslužniem za sve skakavce koji su pojeli naše godine, još i spomenik da dignu!
Da li je Srbija ipak samo njihova zemlja?

Oni malo otresitiji setiće se i da Miško nije bio sam dok nas je ruinirao i 150 godina srpske političke istorije bacio pod noge, nemilosrdno zgazio i pokazao koliko Srbi autodestruktvni u kratkom vremenu mogu da budu.

Ne, nije bio sam. Uveo je u vlast i Tomu, i sada velikog reformatora Vučića, i Šešelja, i Vuka, i Daćića i Vulina i čitavu tu bulumentu čudnih likova koji su danas na vlasti, spremni da se svom duhovnom ocu oduže bar jednim spomenikom.

A mi, sa našim izgubjenim vremenom, pojedenim životima, mi, obični, još mora da im aplaudiramo ako hoćemo da uopšte imamo dokaz da smo živi.
Ili da smo čitav život članovi nekakvog “Otpora” i da se kobajagi ne damo.

Kao  da je taj otpor uopšte moguć u ovoj i ovakvoj zemlji.

Svako od vas, mojih čitalaca, ima po jedan spomenik da ga seća na vreme Slobodana Milevića, i da ga opominje da uvek može biiti i gore od goreg.
Spomenik za Sašu S. satkan je od stisnutih zuba i nemoćnog besa, od izgubljenog vremena i protraćenog žoivota.
I najviše, od gubitka nade i sramote što pripadam generaciji koja živi sada  ovde.