Spomenik kratke pameti

Eko Taxi Vranje

U duhu one soc-krilatice „upoznaj domovinu da bi je više voleo“, danas, sutra, prekosutra, kada god hoćete, odvojite nekoliko minuta da „posetite“ Glavnu poštu u Vranju.

Za tih nekoliko minuta mnogo ćete naučiti.



Dođite pred poštu sa njene severne strane, one koja gleda prema bivšoj Robnoj kući „Beograd“.

Tu je službeni ulaz u ovo državno preduzeće.

E, baš tu zastanite na nekoliko metara od tog ulaza i bacite pogled na levu stranu zgrade koja „ulazi“ u crkveno dvorište.

Onda priđite bliže krajnjoj levoj koti.

Pogledajte je lepo sa svih strana: skoro deset metara uvis diže se jedan arhitektonski zub, jedan skaradni ćošak koji je bukvalno istrčao skoro na ulicu.

Biće da je u prizemlju i na spratu zgrade, baš u taj ćošak, arhitekta smestio neku veliku tajnu.

Ta tajna nije smela da se projektom locira ni na jedno drugo mesto te zgrade, već isključivo tu, u taj zub.

Šalu na stranu, zdravom razumu se nameće pitanje čemu zaista služi taj zub?

Šta je njegov tvorac njime hteo da kaže?

Kakvu je poruku ovim delom projektant ostavio generacijama?

E vidite, tu dolazimo do jednog jedinog mogućeg odgovora: investitor i projektant imali su zadatak da zgradom pošte sakriju, odnosno zaklone zgradu Crkve Svete trojice.

Jednostavno, politički ideolozi tih osamdesetih godina nisu dozvolili da crkva „izađe“ na trg, da se lepo vidi kao svuda u svetu.

Ako nisu mogli da je zabrane, onda su ti bezbožnici u svojim glavama smislili da na centralnom gradskom trgu u Vranju nema(!) mesta za crkvu.

Šta košta, neka košta, ali tako je.

Onda su svoju „mudrost“ preneli investitoru, a ovaj projektantu. Tačka!

Tako je nastao jedan od spomenika naše kratke pameti.

Onda je, sećam se, prilikom posete Vranju, pokojni akademik  Dejan Medaković, (kasnije predsednik SANU) u jednoj emisiji lokalne televizije predložio Vranjancima da pokrenu peticiju protiv tog čuda ljudskog uma, u kojoj bi njegov potpis bio na prvom mestu.

Na žalost, peticija se nikada nije dogodila.

Vlasti su se slično ponele i sa kućom svetitelja, oca Justina Popovića, jednog od najvećih duhovnika pravoslavlja 20. veka, ali o tome nekom drugom prilikom.
 



  • Ostavi komentar