Mi i Oni

Godinama unazad sastavljamo kraj s krajem i čini mi se da nema nagoveštaja da će se to promeniti, barem kod polovine građana majčice Srbije. „Srednji sloj“ stanovništva, dakle, ne postoji. A nekada je bilo tako dobro biti taj „srednji sloj“. Moglo se sve, bila je čak i trinaesta plata, bonove su imali zaposleni, a deca su znala da igraju žmurke, preskaču lastrež, pozajmljuju iz komšijske bašte trešnje i kajsije.

U savremenom delu sveta, na primer u Geteborgu, gde imam rođake kraj se ne sastavlja, jednostavno ga nema i nastavlja se tamo gde se stalo. U Srbiji, kao i Vranju, postojimo Mi, koji ne vidimo kraj na početku, kao i na kraju, i postoje Oni, koji ne razmišljaju o sastavljanju dva kraja. E, ovi drugi su se snašli.  Mi smo oni koji smo nesposobni, glupi, neobrazovani i nismo se  mogli snaći. Ali, da li je baš tako. Ko su Oni, a ko smo Mi? Postoji li nešto što nas spaja? Pa, naravno da postoji. Oni ne razmišljaju o nama, a Mi se busamo (uglavnom u sebi) jer nismo umeli da budemo Oni.

Kažu stručnjaci da je vaspitanje osnova obrazovanja i garantuje uspeh. Pitam se ko je njih vaspitavao? Često mi se znoje dlanovi kada čujem izlaganje neke javne ličnosti koja ne ume da „potrefi“ padež, a bez prezanja odlučuje o našoj sudbini. „Glasao je narod i to se mora poštovati“, rečenica je koja se često izgovara. Ali, ko je narod? Ima li narod pravo glasa  i van biračkih mesta? Otvara li narod novčanike, traže li deca narodu da idu na letovanje, da kupe letnju garderobu i da se pripreme za školu? Možda je rano za sve to ili je narod objasnio deci da nije dobro po njih da se izlažu suncu, putuju, podnove se. Za one koji su se „snašli“, more, garderoba i sve novo od čarapa do kačketa se podrazumeva. Mi ćemo se pozajmljivati, vraćati i ponovo pozajmljivati i sve tako u krug. Dobiće i naša deca sve to, ali to nije isto. Oni letuju na ostrvima, a Mi tražimo vaučere da barem na nekoliko dana odemo iz Vranja. Jer, šta će deca pisati na početku nove školske godine kad dobiju temu „Kako sam proveo/la letnji raspust“. Vreme prolazi, a mi smo sve stariji, sve više dužni i plašim se da ne potonemo. Možda ćemo jednog dana, kada nam pukne film, a ne pošaljemo decu u inostranstvo, početi da ih prevaspitavamo u smislu da nije loša varijanta da u podne kada se probude satima ispijaju kafu u nekom kafiću. Njih na sreću ili žalost ima dovoljno. A možda i Mi treba da preko noći postanemo Oni?