Kad Boske vidi Pariz: Od Moskve do Evrope?

Dragan Stevanović Boske, državni sekretar u Ministarstvu privrede i potpredsednik Izvršnog odbora SNS-a , Surduličanin školovan u Novom Travniku i Sremskim Karlovcima, učestvovao je u četvrtak 19. marta na konferenciji o Jugoistočnoj Evropi u Parizu u sedištu Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD).

Naziv teme na pomenutoj koferenciji bio je „Odliv ljudskog kapitala – zajednički oblikujemo budućnost“ u okviru koje je bilo reči o povezivanju regionalnih tržišta za konkurentnu ekonomiju, digitalnoj transformaciji i školovanju kadrova u skladu sa zahtevima i potrebama tržišta.

Verovali ili ne, tek i Boske je govorio na ovom skupu „visokog nivoa“ koji je iskazao brigu o Zapadnom Balkanu u njegovim naporima da i preostale države ovog evropskog regiona budu integrisane u Evropsku Uniju.

Stevanović je u svom osvrtu na digitalnu transformaciju primetio „da mogućnost rada na daljinu, inaugurisana u vreme pandemije virusa korona, donosi koristi privredi i demografskoj situaciji u zemlji (Srbiji)“.

Kao novopečeni Evropejac i zagovornik tržišne ekonomije, prvi naprednjak Pčinjskog okruga se „sapleo“ na startu ovog visokog skupa, počev od konstatacije da privreda zemlje ima koristi od rada na daljinu i da taj rad „popravlja demografsku situaciju u Srbiji“.

Stevanović u sopstvenom unutrašnjem sukobu između radikalskog antievropejstva u sebi i iznuđenog evropskog „moranja“, nije mogao da vidi da jedinu korist od rada na daljinu za strane kompanije imaju oni koji to rade i vladajuća politika zbog neznatnog smanjenja stope nezaposlenosti, a nikako zemlja Srbija koja „daljincima“ jedino može da naplati porez na imovinu, ali ne i na zarade.

Boske obnevideo u radikalsko-novoevropskom slepilu takođe ne vidi da su i „daljinci“ kandidati za odlazak iz zemlje naprednjačkog „blagostanja“ u matične države svojih kompanija, da sa njegovom strankom i njegovim vođom nema leka demografskoj pustoši Srbije, čak i sada kada se on kao zakleti arhineprijatelj svega proevropskog i zapadnjačkog iz svoje radikalske faze, preokrenuo u evropejca i zagovornika zapadnih vrednosti, iskoračivši jednim korakom od Moskve i matuške Rusije do Evrope i Pariza i njegovih „svetlosti“, Ajfelove kule i Trijumfalne kapije, Jelisejskih polja, Luvra, Notr dama, Versaja, Bulonja, Sene i njenih mostova.

Stevanoviću svakako nije lako u postizbornim vremenima saltomortalskih političkih zaokreta vladajuće politike u Srbiji i bremena rata u Ukrajini, kao dugogodišnji radikal u srcu je na strani Putina i njegovog ratnog pohoda, kao sledbenik Aleksandra Vučića mora da bude na „liniji“ vođe i njegove državne politike, a paralelno sa globalnim mukama pritiskaju ga i „njegovi“ Vranjanci na čelu sa poslanikom Slavišom Bulatovićem i traže njegovu smenu, navodno,  zbog izbornog debakla u rodnoj mu Surdulici.

Zato kada bi posle pariskog „izleta“ u tržišnu ekonomiju kojoj i nije baš naročito naklonjen, Stevanovića upitali zašto je preverio i izneverio sebe Bosketa radikalskog i Bosketa naprednjačkog čija Srbija neće puziti ni pred kim, njegov očekivani odgovor bio bi pašićevski, „radimo onako kako možemo i kako moramo sa nadom da ćemo preživeti i ova teška vremena“.

I „brže, jače, bolje“ recitovao poznati stih pesnika Branka Radičevića koji slama srca svih Evropejaca: „Oj Parizu ti srce Francuske, oj Francuskoo srce celog sveta“.

S. Kostić