ZABORAVLjENE GRADSKE LEGENDE Ispod „dafine“

Suptilno, sistematično, rasturena je Vranjska akademija nauka i umetnosti, poznata decenijama kao „Kod Civrića“.

Pa ipak, staro Vranje se ne predaje bez borbe.

Novo mesto okupljanja onih koji uporno odbijaju da zaborave prošlost svoga grada, sada je u, zapravo, pravom centru grada, kod mozaika-mape Vranja, preko puta spomenika „Čika Mita“.

Tu su većinom sportske legende Vranja, među kojima je čak pet bivših kapitena „Dinama“: Stanko Gogić Goginac, Svetislav Ivković Leska, Mirko Stojiljković Zuban, Slobodan Stošić Rape, Dimitrije Stošić Mita Kljača.

I jedan kapiten Rukometnog kluba „Vranje“, Zoran Arizanović Šef, kao i Jovan Stanković Panta, najbolje desno krilo u istoriji RK „Vranje“.

Tu su i gradske legende: Dušan Trajković Čembrlen, Blagoje Micić Mute, Dragan Petrušijević Čik, Miroslav Stanisavljević Mečka, Dušan Djošić Djoša iz čuvene vranjske igraorske porodice, Zoran Stošić Sose…

Ispod krošnje drveta „dafina“, koje daje žuti cvet, (simbol Vranja) ovaj survival starog Vranja evocira uspomene na ono što je nekada bilo, a čega, kako stvari stoje, više nikada neće biti, osim u uspomenama.

– Ja sam kapiten – kaže Leska – red je da ja prvi govorim.

– Da be – ubacuje se Mute – još samo traku da ti vržemo.

Ostali kapiteni su uzdržani, kažu – „Mute je naš PR“.

– Pa nego šta – kaže Mute – bio sam sportista godine 1972, a pokojni brat Miladin 1969! Ali, brate, ovde su ti sve zaboravljeni vrhunski sportisti Vranja.

– Dobro – kaže Mirko Zuban – sad je Leska kapiten u društvo; ali, ja sam u „Dinamu“ i njemu bio kapiten; a i ja sam bio sportista godine 1973.

U ovom gradskom društvu ipak nisu svi sportisti sa karijerom, ima i onih koji su „cepili gušu“ svojevremeno navijajući za njih.

– Ipak smo našli kutak gde može da se okupi to što je preostalo od starih Vranjanaca; tako, evociramo uspomene – korzo, Ćoška, stari hotel… i odavde gledamo kako novi propada – sa nostalgijom kaže Djoša.

– Tu je mozaik-mapa Vranja, koje su naši preci gradili; tu je i spomenik „Čika Mita“, koji nas kontroliše da očuvamo tradiciju – ali, i mi njega kontrolišemo – već peti put mu menjaju prvobitni izgled! – kaže Duško Čembrlen.

– Pola svog životnog veka sam proveo u zatvoru – kaže Mečka – ne, ne kao krimos, nego kao čuvar. Ovde se sve sportisti hvale, pa i ja sam sportista, najbolji sportski lovac u gradu.

 – Aha – ubacuje se Mute PR – lovac na ucene!

Mečka ga odrebri, ali prećuta.

– Mlade generacije znaju samo da gledaju u mobilni telefon i kompjuter – kaže Sose – a ne znaju da se druže, ovako kao mi, što je najveće bogatstvo.

– Ovde sam najmlađi – kaže Šef – pa moram da služim veterane; ali, nije samo to – hoću da Šaća čuje da imam najbolju rakiju u Vranje!

U prolazu, društvu se priključuje Dragan Petrušijević Čik, koji Vranje zove „selo“; a ovo?

– Krem; sve su to prvorazredni sportisti, a pre svega ljudi – kaže Čik.

I tako pod drvetom „dafina“, Vranje čuva svoj nukleus; ko će ga nastaviti?

G. M. A.