VRANJENET: Stojković o Vranju pod OKUPACIJOM

Ako napadnem Anu, misle Mice, Buki, farbači noseva, nasilnici u porodici, jebači po kancelarijama, goli kriminalci, obične secikese i slični, koji se po Vranju predstavljaju kao SNS, onda sam napao državu. A ja volim Srbiju, pa se nalazim i ambivalentnoj situaciji – ne volim Anu, ali volim Srbiju, a od mene se zapravo traži suprotno. Tako da, jeste, super je to Anino sa tim industrijama, ili bilo čim drugim, samo nije

Ovaj intevju sa Stojkovićem uradio je za portal vranjenet.rs urednik tog portala Zoran Radulović. Intervju prenosimo u celini.

Otprilike u isto vreme dok je premijerka Srbije Ana Brnabić stvarala Savet za kreativne industrije, novinar i glumac Saša Stojković je ostao bez posla zato što je neko procenio da je baš on višak među zaposlenima u vranjskom pozorištu. Posle 30 godina rada. Ne mnogo pre toga, zbog brojnih finansijskih i političkih pritisaka, ugašeno je pisano izdanje nedeljnika “Novine Vranjske” za koji je Stojković radio 21 godinu.

Iz tog ugla, ideja o kreativnoj industriji (gde spadaju mediji i pozorišta), koja bi trebalo da bude šansa zarazvoj i stvaranje boljeg imidža ovog grada, zvuči kao goli cinizam. Ako tome dodamo i činjenicu da mladi nepovratno odlaze, onda je veliko pitanje kakva nas budućnost čeka, odnosno imamo li je uopšte.

Osveta zbog angažmana u medijima

Šta Saša Stojković, na osnovu sopstvenog životnog i profesionalnog iskustva, savetuje mladim, perspektivnim Vranjancima?

– Šta će ovde? Nedavno sam bio u bolnici u Grčkoj. Kad smo se vraćali, kad sam im video auto-put, rekao sam tim mladićima što su me vozili – ne da odete, nego bežite odavde glavom bez obzira. Prodajte sve što imate budzašto i bežite. Ovde nema ništa ni za koga, zašto bi bilo nešto za mlade ljude – kaže Saša Stojković.

Proglašen si viškom u okviru racionalizacije broja zaposlenih u javnom sektoru. Kako je moguće da u pozorištu glumac bude višak? Ili je otkaz posledica tvog novinarskog angažmana? Kako sve to objašnjavaš?

Moja familija i ja, decenijama, skoro čitav vek, stvarali smo tu kuću. Sada, neki polupismeni prodavci lubenica, neuspešni tragači za slavom, uopšte neutemeljeni, neostvareni i promašeni ljudi učinili su sve da se taj niz prekine. Nije to samo predstavnik okupatora, ima još odgovornih za ovakavo ponašanje kome se svaki normalan čovek smeje. Ja sam jedini glumac koji je u srpskom pozorištu proglašen viškom. U svoju odbranu mogu da kažem da sam, za razliku od drugih, naučio da izgovaram sva slova, i jedini sam od svih njih „izodavde“. Onaj predstavnik okupatora je čak mom sinu rekao da nema pravo na stručnu praksu u pozorištu baš zato što je glumac. Šta više da govorim i objašnjavam? Opet, jasno je da je reč o osveti zbog mog političkog angažmana kroz medije. Ali, dok sam živ, nema stajanja, ni za mene, a još više za sve njih.

Vranje je mrtav grad

Da li je neko od tvojih kolega na lokalu, novinara ili članova glumačkog ansambla, reagovao nekako, pokušao da te zaštiti?

– Niko mi se odavde nije javio ni povodom čega. Ako javno ćute decenijama, što bi sada govorili? Ja lično sam pod bojkotom, niko me ne zove, ne javlja mi se, beže na ulici od mene, kao da sam ja kriv za nečije tuđe odluke. Isto je i sa „glumcima“ i sa „novinarima“, a bogami tako je i sa mojom najbližom rodbinom. O zaštiti nema reči – na čelu komisije za izbacivanje iz pozorišta bio je moj direktni konkurent za „ispadanje“, kolega od prvog dana, pa vi vidite. A sve je to, kao što je uvek i bilo, iz osećanja teške inferiornosti, nesposobnosti da se stoji na sopstvenim nogama i misli svojom glavom, te ljubomore na svakoga ko se odvaži na takvo ponašanje, bez obzira na sve.

Šta ti to govori o Vranju? U kakvom je stanju grad u političkom i medijskom smislu?

– Vranje je mrtav grad, a Vranjanci zombiji kojima samo niko nije rekao da to jesu. Ko bi se bunio? Pa da ostanu bez 150 evra mesečno? Kakvi su, i ovo im je dobro. Ovo je njihova vlast, sami su je birali. Ovo su njihovi mediji, sami ih podržavaju. Niko ovde nema pravo na pomilovanje, niti na lepu reč. Dugogodišnje devastiranje svega što se uništiti moglo dovelo nas je dovde – sutra će neko da nas pobije za tanjir supe više, i tom prilikom će još i biti zadovoljan sobom.

Od okupatora niti šta tražimo niti im šta nudimo

Novine Vranjske su na mnogo načina obeležile medijsku scenu – bile su brend grada i Srbije. Zbog brojnih političkih i finansijskih pritisaka, međutim, štampano izdanje od prošle godine ne postoji, ali je tvoj portal dobio priliku da radi pod tim imenom. Kakav tretman imaju Info Vranjske kod lokalne vlasti? Da li je moguć ozbiljan novinarski rad na lokalu?

– Ne, nije moguć, jer to ne dozvoljavaju vlasti. Mi smo četiri puta tražili intervju sa gradonačelnikom, ali nas čak nisu udostojili ni odgovora. Nigde nas ne zovu, ne šalju saopštenja, ne javljaju nam se. Tuga je to i žalost, ali tako je kako je. Ono što je za Info Vranjske važno toje da retko ko i retko kada, povodom bilo čega, može da nas demantuje. Da nas mrzi, prezire i slično, to može, to je emocija, ali teško da može da nam kaže da lažemo. Spreman sam u svakom času na svakom mestu svakoga da pogledam u oči. Zašto „druga strana“ nema takvu vrstu hrabrosti? Što se tiče novca, na vranjski medijski konkurs smo se javili samo da okupatori sutra ne kažu da nismo. Od njih, inače, niti šta tražimo niti im šta nudimo. Niti smo im ikada, za vreme postojanja portala Info Vranjske bilo šta tražili ili nudili.

Imaš loša iskustva sa tzv. projektnim sufinansiranjem medijskih sadržaja?

– Jednom rečju, to je svinjarija. Iskreno, ja ne verujem da će neko najružnijoj frizuri u Srbiji da da 6,5 miliona dinara tek tako. Valja to podeliti, valja preliti državne pare u privatne džepove, ali tako da svi gledaju u uzdignuta tri prsta desne ruke i mole se Vučiću, dok delioci i primaoci para levom rukom trpaju pare u sopstvene džepove. U tome je suština projektnog finansiranja, a i suština ove i ovakve Srbije. I dobro je, dok ih ne pohvataju. A i tada ništa, smisliće neke nove fore.

Ukucavaju poslednji ekser u ono što je nekada bila slobodna zemlja

Da si vlast, kako bi pomagao medijima?

– Po mojoj oceni, ovde se sve mora uraditi iz početka. Ovi i ovakvi mediji nikome ne trebaju jer ne služe svrsi. Ovo i ovakvo pozorište takođe, Dinamo takođe, zdravstvo takođe… Sve to mora biti svedeno na nulu, i tek se iz te situacije može nešto uraditi. Nema ovde popravke sistema. SNS je samo paradigma onoga što nam se desilo – došli smo i do njh, padajući sve niže i niže. Svojim neznanjem oni ukucavaju poslednji ekser u ono što je nekada bila slobodna zemlja. Što više okupacija traje, potreba za rušenjem svega za šta se misli da postoji biće sve veća. I onda, decenijama, mukotrpan proces građenja zdravog, na temeljima onoga što znamo, a ne možemo da sprovodimo upravo od bratije koja ćoriše levom dok se desnom krsti u dubokom nacionalno – religijskom transu.

U vranjskoj “Brend strategiji 2018-2023.” koju je nedavno izglasala lokalna skupština piše da “put ka ekonomskom razvoju vodi preko kulture”. (…) Potrebno je kroz različite aktivnosti podstaći ljude da ispolje svoju kreativnosti, dati im priliku da razviju svoje ideje, da ih pokažu drugima i da ih razmenjuju.” Može li ovo da se dogodi u stvarnosti, vranjskoj?

– Ovde nema ničega, pa ni stvarnosti u klasičnom smislu. Tvorac ideje o brendiranju teško da može da kaže suvislu rečenicu o sadržini tog pojma, a kamoli šta drugo. To su gluposti, pranje para u kojem nema nevinih, prelivanje para u džepove onih koji o tome odlučuju. Srećom, piše se knjiga u koju staje sve što rade i što će sutra, ili prekosutra, ili hiljadama dana kasnije biti osnov za neku lustraciju, do koje mora doći, prirodnim ili veštačkim putem.

Ovo se neće dobro završiti

Na koji način institucije, kakve su u uređenim zemljama sveta, mogu da podstaknu kreativnu industriju?

– To je i jedini posao institucija. Nije na institucijjama da kreiraju industrije, nego ambijent u kome se one dešavaju. Nije na gradonačelniku da bira kome će dati intevju, nego da odgovara na pitanja javnosti o tome šta u naše ime radi. Ali, to je kompleksan problem – gradonačelnik može da ćuti jer institucije, kao što je recimo zaštitnik građana, pravobranilac i slično, ne rade svoj posao. Sistem je pao i u blatu je. Tragedija naše situacije je u tome što taj položaj ne prepoznajemo ni na koji način. Sve stoji, nema čak ni vapaja umirućih. Poznajući okupatore, ovo se neće dobro završiti – rat je jedina situacija koju oni poznaju kao način da iz zemlje iznesu sve što sada pokradu. Ali, mnogi od njih će ostati, i kunuće se da nikada nisu bili za Vučića. Ako Srbija ponovo nasedne na ovakvo ponašanje, zaista ne samo da ne treba, nego i ne vredi da postoji.

Predsednica Vlade Ana Brnabić ove godine osnovala je Savet za kreativne industrije kao privredne grane koja bi trebalo da predstavlja veliku šansu za razvoj zemlje, kao i za stvaranje boljeg imidža Srbije. Kako si razumeo ovu incijativu?

– Za mene je fascinantno saopštenje SNS-a u Vranju u kojem je kritika Vuka Jeremića na gluposti koje izgovara dotična ocenjena kao napad na državu. Pošto ja ništa lepo ne mislim o Ani, i to argumentovano, ne mogu da govorim, jer ne želim da napadam svoju državu. A ako napadnem Anu, misle Mice, Buki, farbači noseva, nasilnici u porodici, jebači po kancelarijama, goli kriminalci, obične secikese i slični, koji se po Vranju predstavljaju kao SNS, onda sam napao državu. A ja volim Srbiju, pa se nalazim i ambivalentnoj situaciji – ne volim Anu, ali volim Srbiju, a od mene se zapravo traži suprotno. Tako da, jeste, super je to Anino sa tim industrijama, ili bilo čim drugim, samo nije.

Šta je javni interes – pitanje za umetnike i novinare

Postoje razni mehanizmi za finansiranje kulturnog stvaralaštva. U kojoj meri to zadovoljava potrebe umetnika? Da li na lokalnim konkursima pobeđuju najtalentovaniji ili se primenjuju neki drugi kriterijumi?

– Pitanje je uvek isto – čemu to? Nije pitanje da li „umetnicima“ pozorišta treba 25 miliona godišnje. Njima ni sto puta toliko ne bi bilo dovoljno. Ali, oni prodaju do 15 karata po predstavi, i imaju oko 4.000 gledalaca godišnje. Ako se zna da samo na „Borine dane“ dođe oko 1.500 ljudi, onda ispada da za 25 miliona „umetnici“ prodaju 2.500 karata godišnje, polovinu za dečije predstave, ili da jedna karta državu košta oko 10.000 dinara. Za te pare, Grad tog gledaoca taksijem može da vozi u Narodno da tamo gleda prave predstave. I sendvič da dobije usput. Šta je javni interes, to je pitanje za umetnike i novinare, a ne kako će to da bude finansirano. Ako se dogovore šta je javni interes i kako ga zadovoljiti, neka traže i način da dobiju pare, ako ne, rušenje do temelja, bez milosti i čekanja.

U pomenutoj strategiji piše i da “u zemljama OECD-a kreativne industrije predstavljaju jednu od vodećih privrednih delatnosti. Podsticanjem kreativnih industrija, Vranje bi moglo da postane kreativni grad.” Gde je perspektiva?

– Perspektiva leži u činjenici da se, kao po običaju, uvek iznenada pojavljuje neka neočekivana sila i rešava stvar. Kada je moja generacija nahrupila u pozorište, krajem osamdesetih, stanje je bilo još gore, i ljudi su bili još strašniji. Ali, nekako smo se progurali. Ista će priča biti i ovde, i sada, i uvek. Sa medijima je stvar ista – čim se promeni vlast, televizije će umreti, jer niko normalan za to neće odvajati pare, posle svega. Na sreću, mladi ostaju tamo negde i pune tamošnje medije, tako da će do daljega ovde javnost da predstavljaju penzioneri i ničim kontrolisani novinari, makar u pokušaju. Onda, zapamtili ste, prvo rušenje, pa izbor lokacije, pa projekat na sto strana, pa polagano zidanje naviše…