Pre dve godine prestalo je da kuca srce Momčila Moše Đorđevića iz Vranjske Banje, istaknute javne ličnosti ne samo banjske, već i vranjske političke scene.
Đorđević je bio opozicionar, demokrata, hrišćanin, humanista, suprug, otac, saborac, prijatelj…
Od vremena detinjstva, preko tinejdžerskih dana odrastanja, godina rane i poznije mladosti, manje i više sazrelog srednjeg doba, pa do kraja, delili smo iste vrednosti i stavove o politici, religiji, društvu, svetu koji nas okružuje, životu, sa malim, ne suštinskim, već suptilnim nijansiranim razlikama koje nas nisu udaljavale, već naprotiv, još više zbližavale.
Kao mladi bili smo antikomunisti, Tita nismo voleli, maštali smo o demokratskom i građanskom društvu, izlaz iz okova totalitarizma i Brozove diktature našli u prkosu i rokenrolu, bez sumnje, najuticajnijoj muzici 20. stoleća, «Bube» iz Liverpula više voleli od «Kotrljajućeg kamenja», a gitaristu Džimija Hedriksa obožavali do neba.
Bili smo rokeri «do daske», ali su nas svojom melodijskom linijom osvojile i italijanske kancone; Moša je bio van sebe dok je slušao kako Bobi Solo peva «Jednu suzu na tvom licu», a ja sam opet padao s nogu kako je Nikolo di Bari interpretirao «Srce je ciganin», uz Mošin «prekor» da sam naklonjeniji «tvrđem» zvuku.
Na domaćoj jugosceni bili smo prototip onom Balaševićevom «Saši iz voza», voleli smo samo Indekse i Korni grupu, ali ponovo uz «malu nesaglasnost», Mošu je oduševljavala pesma legendarnih Sarajlija «Pružam ruke», dok sam ja odlepio na «Plimu», on je kod Kornijevaca favorizovao «Etidu», a ja sam mu «prkosio» progresivom Bate Kovača «Jedna žena», pa «prekor» da sam naklonjen «tvrđem» zvuku nije izostao.
Sa radošću i nemerljivom srećom sačekali smo rušenje Berlinskog zida i sumrak komunizma i u zamci sopstvene uzaludnosti, spontanosti i naivnosti odlučili da sledimo SPO i Vuka Draškovića, ne sluteći te prelomne 1990. šta nas je sve čekalo u državi u kojoj je Slobodan Milošević bio gospodar života i smrti.
SPO smo zajedno ostavili iza sebe kada se dogodila smena prvog demokratskog gradonačelnika Beograda Zorana Đinđića, preko toga nismo mogli, kao što nikako nismo uspeli da razumemo kako se desilo da su smenu demokratske vlade prestonice zajedno oposlili SPO i socijalisti!?
Moša se tada odlučio da sledi Đinđića i demokrate, kasnije Borisa Tadića, nikada ne odstupajući od svojih demokratskih i građanskih uverenja, a kao pravi hrišćanin uvek je odbijao da sudi drugima i o drugima.
Uvek i do kraja bio je zagovornik nezavisne štampe, prijatelj novinara Vranjskih novina, OK radija dok ga je uređivao Saša Stojković kome je podario nekoliko finih priča u nezaboravnoj i kultnoj «Kafe Kazablanci».
Iza odlaska svakog čoveka sa velikim Č sa životne scene ostaje praznina i velika tuga najbližih, rastanak s Mošom za mene je bio i ostao rana neprebolna koja i danas krvari, pa me nije utešilo ni uverenje da su se nebesa radovala dok smo mi plakali.
Sećanje na Mošu Đorđevića u mojoj svesti nikada neće izbledeti, nestaće kad mu se budem pridružio na nebu, ali u čekanju tog trena kad god se setim druga i prijatelja, pomisliću na čuvenu krilaticu Maksima Gorkog: ČOVEK, KAKO TO GORDO ZVUČI».
Slavomir Kostić
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.