PRIČE IZ MOJE ULICE: I Romi i Srbi radnička klasa

Eko Taxi Vranje

Miroslav Stanisavljević-Mečka: Deca su nizala duvan., Mile Bajramović: Veliki broj Roma radio je u državnim firmama

Od pijace kod Bujkovskog mosta pa do gornje kasarne, proteže se Ulica Nemanjina ili naselje poznato kao Panađurište.



Ljudi, radnička klasa, bavili su se prizvodnjom duvana. Deca su nizala duvan i iznosila sušnice, a kad pada kiša naša je obaveza bila da ih unesemo unutra, da ih slučajno ne uništi kiša. U suprotnom, usledile bi batine od roditelja. Pamtim da smo se mnogo družili, igrali smo fudbal, klikere, išli na čistu Gradsku reku da se kupamo. Kod Mačkine česme postojalo je bukalo, kao vodopad, posebno zanimljivo za decu i naše igre. Na dečjem igralištu nalazio se jedan dud i svako je dete znalo koja je njegova grana, a dešavalo se nekad da otkinemo i sa tuđe ako neko dođe prvi – sa setom priča Miroslav Stanisavljević-Mečka, zatvorski stražar u penziji..

Svi smo bili složni, posedali na kamen ili neko drvo ispred svojih domova, pili kafu. Društveni život bio je i te kako zastupljen. Materijalna strana života ljudima nije bila toliko bitna. Ko je imao više para, kupio bi radio, pa smo se okupljali da slušamo narodne, izvorne pesme. Dok je ulica bila kaldrmisana, bilo je skroz drugačije. Sa otvaranjem fabrika, šezdesetih godina prošlog veka, promena se odmah i videla i osetila. Novi ljudi su se doselili, prolazilo je ulicom sve više automobila, nestala je kaldrma, sa njom i dečja igra. Znam da je veliki broj Roma iz moje ulice radio u državnim firmama, nekako se živelo bolje, kupovali smo više, imali smo čime – nostalgičan je Mile Bajramović.

Kompletan tekst pročitajte u štampanom izdanju Vranjskih.



  • Ostavi komentar