Nikada se nisam slagao sa krilaticom: Što južnije to tužnije. U krajevima Srbije gde žive vedri ljudi uvek spremni na šalu, druženje, gostoprimstvo…odavno su shvatili da nije sve u materijalnim dobrima. A za šalu su uvek spremni. Iako „U Vranje nema laganje“, spremno tvrde:
Sto kila svinja, dvesta kila mast!
Joca Ristić, jedan od najboljih vranjanskih fudbalera svih vremena, obaveštava nas:
„Upravo sam pročitao na Jugomediji pozitivnu vest. Citiram: Joca Ristić ostao radnik sportskog saveza kao “ invalid“! Tek toliko. Preživeo sam sistematizaciju“!
Ristićeva sportsko – životna priča išla je uzlaznom putanjom. Do odredenog trenutka.
„Od 1987. godine u Dinamu sam prošao sve selekcije i sa 18 godina posrtao prvotimac. Žuto-plavi dres obukao sam preko 600 puta. U dva perioda nosio sam kapitensku traku kao najmlađi vođa u istoriji kluba. Drugi put 2006. kada je Dinamo posle šest decenija postojanja ušao u Prvu ligu Srbije“.
Čim je završio igračku Ristić se opredelio za trenersku karijeru. Naravno u Dinamu. Krenuo je od petlica, pa pioniri, omladinci u Kvalitetnoj ligi Srbije.
Uspomene?
„Bilo je zadovoljstvo predvoditi omladince iz unutrašnjosti protiv Crvene zvezde, Partizana, Čukaričkog…Prekomandovan sa 2008. kao asistent u prvi tim. Bio sam pomoćnik Nebojši Maksimovicu pa Mladenu Dodiću“.
U naponu trenerske snage Ristića je zadesila neobična nesreća.
„U hali smo radili rutinsko istezanje i na nogu mi je pao zid težak tri tone! Odvalio se pošto nije bio dobro ankerisan. A samo sam se naslonio. Osakatio me. Tada počinju muke. Četiri operacije u Nišu, gangrene i na kraju amputacija. Izgubio sam 70 odsto stopala! Ostala je samo peta i mali deo. Patrljak. Tako živim i radim. Hramljem i imam nesnosne bolove. Na svu sreću uz mene su predivna supruga i dve ćerke. One su mi najveća motivacija da istrajem“.
I pored invaliditeta u Ristićevom „slučaju“ pobedila je ljubav prema fudbalu.
„Posao u Sportskom savezu grada Vranja dobio sam u februaru 2011. Tačno dve godine od povrede. Raspoređen sam na mesto koordinatora omladinske škole Dinama Za poslednjih šest godina organizovao sam 45 humanitarnih akcija na kojima je uplaćeno oko 600.000 dinara u dobrotvorne svrhe, 70 utakmica veterana, četiri memorijalna turnira i direktno ili indirektno učestvovao na oko hiljadu utakmica mladih kategorija. I još mnogo, mnogo toga. Za šest godina u Sportskom savezu samo sam jednom koristio godišnji odmor.

Zid koji se ruši zauvek u pamćenju

Kako to?
„Povreda za mene nije nikad bila alibi već motiv više da radim i napredujem. Duboko sam ubeđen da je rad jedino sredstvo koje te može učiniti boljim! Volim posao i uzivam u njemu! I sve to nije bilo dovoljno da Joca Ristić ostane običan radnik sportskog saveza, već zato što je “ invalid“?! Kao, da mi se učini?!
Plašite li se negativne reakcije posle ovih konstatacija?
„Neće smeti da me diraju. Sve sam iskreno rekao, a štiti me zakon. Nedavno sam ponovo raspoređen u omladinsku školu Dinama kao koordinator“.
Savez raspoređuje ljude u Dinamu?
„Ne samo u Dinamu. U košarci, odbojci, rukometu…Glup sistem. A loptu nisu videli. Sistematizacijom su zadržali 10 neradnika i političkih poltrona. „Prošao“ sam kao „invalid“. Čista samilost, a ne na osnovu dugogodišnjeg uspešnog rada. Za srce su me ujeli“.
Kako se osećate?
„Nisam ponosan na svoj status. Naprotiv. O nama treba da pričaju naša dela, a ne mi. Setio sam se rečenice: Ubi me preteška reč. I baš me ubi. Ali neću stati dok god imam i poslednji atom snage. Ne iz inata već ubeđenja“.
Davnih dana rečeno je: Pas koji laje ne ujeda nego zavidi i boji se.