KNjIGA ZA DANAS: Djulići – Djulići uveoci, Jovan Jovanović Zmaj

Eko Taxi Vranje

piše: Jelena Ranđelović, Biblioteka Bora Stanković



Jovan Jovanović Zmaj (1833-1904), jedan je od najvećih liričara srpskog romantizma i jedan od najvećih pesnika srpske književnosti. Po zanimanju je bio lekar, mada se celog života bavio uređivanjem i izdavanjem književnih, političkih i dečjih časopisa.

Pored lirskih pesama pisao je i političke i satirične pesme.

Prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je počeo sa pisanjem poezije za decu.

Zmaj je prevodio sa mađarskog, engleskog i nemačkog jezika, a prestižne nagrade iz oblasti književnosti za decu nose upravo njegovo ime.

Zbirka pesama „Djulići“, prvo su pesničko ostvarenje autora.

Nastajanje pesama iz ovog ciklusa, autor je započeo njegovom ljubavlju prema devojci Ruži Ličanin, po čijem se imenu može zaključiti da je naslov dela simboličan, jer na turskom đul znači ruža, mirišljavi cvet.

„Ljubim li te… il’ me sanka vara,                                                                                              

Ljubim li te… il’ me duša vara,                                                                                               

Ljubim li te… il’ me bezum ganja,                                                                                              

Ljubim li te… il’ ljubavi nije,                                                                                            

Ljubim li te… il’ mene nema,                                                                                                       

Ljubim li te… il’ nema sveta.“                                                                                      

Na sve pesme treba gledati kao na  cvetove njegove duše. Pesme su đulići, ali i njegovi bližnji sa kojima je neizmerno srećan njegova žena i deca. Ono što je kroz pesme počelo kao romansa sramežljivog mladića, zaljubljivanje u devojku koja neguje njegovu sestru, prerasta i uobličava se u ljubav u čijem je središtu ona voljeno biće koje ispunjava njegovu javu i san. Ona je njegova: snaga, dika, lane, blago, duša… čini mu se da je svako od ovih imena nemoćno i nedovoljno  kao značenje da izrazi ono što on oseća.

„Djulići uveoci“ za temu ima bolest voljene žene, lažnu nadu u njeno ozdravljenje, njenu smrt i nestajanje dece.

Ovaj tematski ciklus u odnosu na prethodni je mnogo širi, emotivno razgranatiji, dublji po svom smislu i jači po svojim umetničkim vrednostima.

„Pođem, klecnem, idem, zastajavam,

Šetalicu satu zadržavam,                                                                                                   

Jurim, bežim, ka’ očajnik kleti,                                                                                                     

Zborim reči, reči bez pameti:                                                                                                       

„Ne sme nam umreti!“

Pesnik uviđa uzaludnost svih molbi i preklinjanja pa se okreće sebi, svojoj savesti i lekarskoj nemoći i time kao da optužuje sebe za svoju nemoć i njenu bolest i smrt. Obraćajući se sebi, on se u stvari obraća čoveku, lekaru, znanju.

Na jednoj strani je univerzum i njegova ravnodušnost prema svemu što je ljudsko i emotivno, a na drugoj čovek: smrtan, sam u svom bolu, nemoćan da učini bilo šta u svoju korist.

„Mrtvo nebo, mrtva zemlja,                                                                                                                         

Ne miču se magle sive;                                                                                                                    

Mrtvi dani, mrtve noći,                                                                                                                      

– Samo boli jošte žive.“



  • Ostavi komentar