CIGANSKI RID, za televiziju i fejsbuk

, , ,

Ciganski rid, romsko naselje u Raški, skoro pa zaseoku Vranja, kao da se zaista nalazi “Bogu iza leđa”.

Prođe se „gornja“ kasarna, pa zapuca sokačetom u kome se nalazi „Vodogradnja“.

Mada, nismo baš ni sigurni da idemo kud smo zamislili. Nema više asfalta. Samo pesak i blato.

Nailazimo na mladog Roma, Fejzu, koji nam reče da smo na pravom putu, te da hrabro nastavimo „samo pravo„. Stigosmo do bare, udubljenja na sred puta, ispunjenog vodom.

Troje mališana prolazi pored kaljuge, s kamena na kamen, hopa-cupa, i već su, ako ne u sigurnoj, onda bar suvoj zoni.

Dolazimo do jedne poveće čistine, svojevrsne „raskrsnice“. Levo, do jedinog kontejnera u naselju i među đubre koje je razbacano unaokolo, ili uskim putem, između kuća, među ljude?

– Asfalt ima samo do onu prvu kuću, posle nema. Leti je dobro, kad je suvo. Struja slaba, voda slaba. Ne radimo nigde, primamo socijalno i to je to – objašnjava Fejza.

Veli da ih je posetio i Dejan Bajramović, većnik za nacionalne manjine, „ali i on samo obećava„. Nemaju, žali se Fejza, asfalt i kanalizaciju, deca nemaju gde da se igraju, a i lako se razbole, zaraze i šuge na svakom koraku.

– Eve ga ovaj glavni! Dolazi, be, ovamo, ćelavi! Dolazi ovamo, ne boj se, neje policija! – preporučuje nam sredovečni čovek za sagovornika, očito, svog dobrog poznanika.

Izađoše Martin i Dalibor, dvojica momaka od po dvadesetak godina, „totalno su moderni„, ne odaju utisak bede koja se oko njih vidi na svakom koraku, doslovce. Jedan od njih iz svog dvorišta dovikuje.

– Nemoj da nas slikaš, brate. Za televiziju i fejsbuk može!

Kuće u cigli, negde su se domišljati domaćini dovijali i rupe u krovu ili prozore krpili peškirima i najlonima, „pa turamo lavori, šerpe, lonci, šta nam padne u ruke, samo dok prođe kiša“.

Veš se suši na ulici, plastične kante, gajbe piva, plastična kolica za bebe…

Sve se to nalazi na malom prostoru, sve ima svoju primenu i sve je multifunkcionalno.

Prvo snebivajući se, a onda sve glasnije, Romi počinju da govore.

– Dobro, mi, odrasli, malo krademo (smeh).

– Nemoj pred deca!

– Neka se nauče, trebaće im (smeh)!

– Sečemo drva za zimu, iz šumu, ljudi nas juriv, mi bežimo pa se opet vratimo, opet krademo, pa opet bežimo.

– Struja nikakva, monofazna, samo sijalica dobro radi, ništa drugo. I voda staje. Pušta ovaj drugar vodu, a ja nemam… Moramo svi po malo (smeh).

Ona dvojica „modernih“ mladih Roma, dele mišljenje da, osim krađe, uglavnom zarađuju od socijalne pomoći ili dečjeg dodatka, ali da to nikako nije dovoljno čak ni za osnovne ljudske potrebe.

– U naselje ima 27 do 30 kuće. Primaju po 9.000 dinara, a u jednu kuću su po 12 ili 13.

Vidiš deca kakva su, gola i bosa, nemaju nikakvu higijenu, nemaju za školu, nemaju za život, nemaju ništa.

Borimo se za život – ne predaju se ni jedan ni drugi, čak muku okreću na šegu, da, bar na trenutak, potisnu realnost.

Krenuše da nas provedu kroz naselje, kad naiđosmo na baraku koja predstavlja, kako nas uputiše, kolektivno kupatilo.

Blizu je i kolektor za prečišćavanje septičke jame, doduše, nefunkcionalan.

– Idi tamo da snimaš unutra wc šolju. Uđite, be, ne smrdi ništa. Dobro miriše. Ukus je dobar. Ajde, kume, uđi unutra, imaš leba i kakoladu – raspoloženo je jedno Romče.

A život teče. I ovde, na Ciganskom ridu.

D. Pešić