BIBLIOTEKA: „Bele noći“, Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Piše: Jelena Ranđelović, Biblioteka „Bora Stanković“

Fjodor Mihajlovič Dostojevski (1821-1881), jedan je od najuticajnijih pisaca ruske književnosti i jedan od najvećih pisaca svih vremena. Utemeljitelj je psihološkog romana, a po mnogima je i preteča egzistencijalizma. Stvaralaštvo i ime Dostojevskog je vremenom postalo sinonim za duboku psihološku analizu.

Pripovetka „Bele noći“ je objavljena prvi put 1848. godine. Radnja je smeštena u Sankt Peterburgu, nekadašnjem Petrogradu i Lenjingradu, u vreme kad nad ovim gradom lebde bele noći, jer tokom letnjih dana sunce ne silazi dovoljno iza horizonta kako bi pala noć. Dani se smenjuju sa noćima koje prolaze u blagom sumraku u periodu od 11. juna do 02. jula. Rusi ovaj fenomen nazivaju „bele noći“.

Ova sentimentalna priča pruža mogućnost čitaocu da razume glavnog junaka, dvedesetšestogodišnjeg sanjara, prema kome život nije bio naklonjen. Njegov teskoban i monoton način života učinio ga je neprimetnim. On je siromašan državni činovnik sa malom platom, koji živi u malom, neuglednom stanu i koga, kao takvog, niko ne želi za prijatelja. Mladić u svojoj mašti stvara svet u kojem je on istorijska ličnost, pesnik, heroj, ljubavnik… jer je bežanje u taj izmaštani svet za njega mnogo lepše od sumorne svakodnevice. Jedne večeri naš junak će spasiti devojku Nastjenjku od pijanog prolaznika i baš će to spasavanje devojke mladića uvesti u realan svet. Tada dolazi do onoga o čemu Dostojevski toliko govori u svojim romanima – dolazi do punog izražaja: nesebičnost, moralna čistoća, dobrota, ljubav i jake emocije.

„Slušajte, zašto svi mi ne živimo kao brat s bratom­? Zašto i najbolji čovek uvek kao da nešto krije od drugoga i prećutkuje? Zašto otvoreno, odmah ne reći šta je na srcu ako znate da ne govorite u vetar! Ne, nego se svako pravi surovijim nego što je u stvari, kao da se svi boje da će uvrediti svoja osećanja ako ih vrlo brzo ispolje…“

Iako se ljubav između mladića i devojke ne ostvaruje, poenta je u otkrovenju koje je mladić osetio u „minuti blaženstva“, ali ne u njegovom izmaštanom svetu, već u onom realnom od koga se toliko sklanjao. Poenta je u tome da taj realan svet, koliko god bio tmuran, treba obasjati iskrenom svetlošću prave ljubavi, pa će se onda i taj svet pretvoriti u prelepe bele peterburske noći.