Zašto Srbija nema svog Drakulu

(prilog večitoj priči o odnosu Beograda i tzv. unutrašnjosti)

Beograd je postao veliki lonac u kome se na tihoj vatri tale identiteti njegovih novih stanovnika sa identitetom pridošlica koji su se na ušću Save u Dunav, sa širom, baš širokom okolinom, zatekli nešto ranije. Dvadesetogodišnjoj devojci koja je prohodala na beogradskom asfaltu ništa ne znači fakat da joj je otac po poreklu, na primer, Crnogorac a majka, na primer, Banaćanka, jer ona je Beograđanka, ona nema odnos prema poreklu roditelja… A i oni su pomalo i pomnogo Beograđani jer su se sreli i zavoleli u vreme kad su voleli sve što vole mladi, nekim sticajem okolnosti na potezu između Slavije i Kalemegdana, između Bulbuldera i Čubure… Lonac te identitete topi, spaja i pretapa, melje i homogenizuje, ali lonac, dakle, greje energija ringle unutrašnjosti…
Možda neprestano i strasno bavljenje Beogradom naglašava njegov značaj, mesto i ulogu u današnjoj Srbiji; ali se isto tako on ne može umanjiti ignorisanjem njegovih vrednosti, prećutkivanjem njegovih privlačnosti i odbijanjem njegovih mogućnosti; kao što je loše ako u glavama ostalih pet i po miliona strahopoštovanje od njegove snage i veličine bude izazivalo komplekse i osećaj niže vrednosti, jer bi time pokazali da su zaista palančani, a za to nema nikakvog razloga. U glavnom gradu živi mnogo malograđana, kojima je megalopolis ogroman, pre svega u svojim duhovnim koordinatama, baš kao što u tzv. provinciji živi mnogo ljudi kojima je planeta mala. Beograd je konglomerat, struktura, entitet koji je nemoguće zaobići, ali i činjenica kojom treba „realno“ baratati.
Kulturna matrica Beograda, u smislu sopstvenog identiteta i zbira načina življenja, ali i nabrojane uporedne prednosti, pozicionirale su glavni grad daleko ispred svih ostalih i u „užem“ kolokvijalnom smislu pojma kulture, u kome se ona često razume – kao raspored kulturnih ustanova i kvalitet i učestalost kulturnih događaja. Primera ima bezbroj, pogledajmo, recimo, slučaj kandidature za izbor evropske prestonice kulture 2020. godine, na kome ćemo se opet sresti sa neizbežnim dijalektičkim jedinstvom suprotnosti: da li bilo koji drugi grad u Srbiji ima šanse da prođe na konkursu Evropske komisije, zar to baš mora da bude Beograd? Pa, ne mora, biće još kandidata (Zrenjanin, Novi Sad…), ali će izabran biti grad s visokom prepoznatljivošću u evropskim razmerama, u kome postoji razvijena umetnička scena, u kome živi mreža kulturnih institucija čiji visok nivo kreativnosti i efikasnosti održavaju stotine kulturnih radnika i hiljade saradnika i koji ima solidnu komunalnu, saobraćajnu i kulturnu infrastrukturu. I bar dva pristojna bioskopa. Opet Beograd, dakle.
Problem se, naime, krije u centralizovanom kulturnom modelu koji uništava lokalne i regionalne identitete i gasi nesamoodržive kulturne ustanove. Rešenje leži u definisanju kulturne politike u kojoj će kao jedna od osnovnih vrednosti biti prepoznata decentralizacija kulture – koju mnogi, opet pogrešno, shvataju kao gostovanje vrhunskih pozorišnih predstava, otvaranje izložbi, izvođenje gala koncerata i nastupe prestoničkih kulturno-umetničkih društava po domovima kulture i sportskim halama u unutrašnjosti. Štos je u tome da se prvo sagledaju kulturne potrebe lokalnog stanovništva i stanje kulturnih ustanova u malim mestima naše domovine, kako bi bili sačuvani svetovi na čijim temeljima ćemo graditi nove odlike svojih identiteta, kako bi bili prepoznati prioriteti, projekti, proizvodi u koje treba ulagati novac, rad i energiju, da bi i drugi čuli za njih, da bismo ih brendirali, da bismo mogli da se njima pohvalimo i predstavimo ih velikom svetu, da bismo mogli da ih prodamo tamo gde se para zaista vrti, kako bi zajednica pomogla onima koji bi bez te pomoći nestali, kako bi bili ojačani ljudski resursi i materijalni kapaciteti u sredinama koje nemaju ništa nalik Jugoslovenskom dramskom ili Beogradskoj areni. Drugim rečima, uz malu pomoć Abrahama Stokera, koji je Drakulu afirmisao kao veliku facu u popularnoj kulturi, Rumuni su od Vlada Cepeša napravili turističku atrakciju, šta mi čekamo sa Savom Savanovićem? Novogodišnji koncert Bečke filharmonije jeste globalna pojava, zašto to ne bi postali Mokranjčevi dani ili Exit? Svi znamo da Džems Bond naručuje beli martini, shaken, not stirred, zašto neko iz družine pravih džentlmena ne bi pijuckao bermet? Celom svetu je poznata sudbina Pompeje, zašto nas tako malo u Srbiji zna šta se desilo Viminacijumu? Oko 800.000 ljudi svake godine obiđe Stounhendž, zašto ih tako malo poseti muzej u Lepenskom viru?
Centralizam može biti predstavljen antičkom maskom tragedije, jer centralizam i nije ništa drugo do mračnjaštvo i destrukcija iz Tanatosove radionice užasa koja neizbežno rezultira katastrofalnim posledicama, a decentralizacija maskom komedije, ne, naravno, kao oznaka za sprdnju i podsmeh nego kao simbol lepote, radosti, ljubavi, uživanja, stvaralačkih energija, kao pohvala bogu Erosu, u najširem shvatanju boga Erosa.