Zaštićene vrste

Eko Taxi Vranje

Ovde i danas, dve pričice. One nisu nikakva novost,  jer ih je u životu na pretek. Ove dve bi ipak nekoga mogle da zainteresuju.

Prvu mi je ispričao član najužeg rukovodstva odbora jedne partije. Funkcionerova priča ide ovako:



„U kancelariju stranke, pre neki mesec, došla nam jedna devojka iz obližnjeg sela. Napaćena duša, nema šta da jede. Traži da je zaposlimo, da radi bilo šta, samo da ima za hleb. Prihvatismo to i zadužismo predsednika da to realizuje. Posle nekoliko dana, predsednik je pozvao devojku na razgovor. Ja sam smatrao da je to završeno sve dok me posle nekoliko meseci devojka nije srela na ulici. Ja pošao da čestitam posao, a ona kaže da od posla nema ništa jer joj je predsednik tražio 5.000 evra. Nisam mogao da dođem sebi od sramote. Posle mesec-dva sam saznao da se devojka zaposlila. Predsednik stranke je smanjio cenu na 3.000 evra, a devojka je novac pozajmila“.

Sličnu sudbinu doživeo je jedan doktor, a egzekutor je bio direktor jednog javnog preduzeća. Ovako priča doktor:

„Tražim ženi posao pa na preporuku člana upravnog odbora odlazim kod direktora. Ja znam zašto sam kod njega otišao – on zna zbog čega sam došao. Lafimo i pijuckamo tako da ja u jednom trenutku sebi uputih kritiku zašto ranije nisam došao kod njega. I tako privedosmo priču kraju. Direktor me na rastanu ispraća i onako usput me podseti jer sam ja zaboravio da pitam: znaš, doktore, za druge je cena pet do šest hiljada. Za tebe će biti četiri. Nisam imao kud – platio sam. Ali krivo mi je. Znao sam da je čovek-rifuz, ali sam kasnije saznao u koliko je tuđih džepova stavio ruke.“

I predsednik i direktor su ugledne vranjske ličnosti. Zato što žive u Srbiji, oni su zaštićene vrste.



  • Ostavi komentar