UDRI SAMO S TUPU STRANU

Naše turističko mesto u razvoju je doživelo invaziju domicilnih turista (studenata) u vreme prvomajsko- uskršnjih praznika. Sa statističke strane je to dobro, jer aktuelna vlast može da se pohvali najezdom „turista“, iako je izostao prihod od boravišne takse. Studenti su uglavnom dolazili „dobrovoljno“ jer je većina roditelja zapretila ukidanjem apanaže ukoliko bar za Uskrs ne posete roditeljski dom, a to je ponuda koja se ne odbija. Žali mi se jedan prijatelj: „Ma, iznervira me onaj moj, da je mogja došja bi samo do autobusku stanicu da se kljukamo sas jajca, pa sa sledeći da se vrne za Beograd.“ Drugi se, pa žali: “Dušu mi odraše. Da mi nije tu omiljena prijateljica, moja mila banka, pa podignem dozvoljeni minus, još bi sedeli, iako na stranu troše manje nego dom.“ U svakom slučaju, živnu mesto, a i Kavim Jedinstvo dođe do finog prihoda. Kafići i diskoteke su imali vrlo ograničen prihod jer su se promenila interesovanja obrazovanih mladih, pomalo zaslepljenjih velegradskom ponudom. Usput, došao sam i do informacija koje su mi nedostupne u toku radne godine. U Banji postoje dve diskoteke. Jedna u centralnom delu, a druga na putu ka Železničkoj stanici. Da li zbog vlasnika, ili poslovne strategije, one rade naizmenično. U ovu prvu uglavnom odlaze mladi iz centralnog dela Banje, i tu je mirnije i manje posećeno, dok je u manje centralnoj, življe, ali može da dodje i do okršaja. Naime, za razliku od centralnih lezilebovića, ruralna omladina ponešto i radi. Pa kad dodje do tuče, trči se do kola i vade sredstva za proizvodnju u vidu motornih testera i sveže naoštrenih sekira. Doduše, rekli su mi da ima fer pleja koji se sastoji u izreci: Udri samo sa tupu stranu.

Ozbiljni domaćini imaju, normalno, sa drugačija interesovanja. Oni koji vole piknik i lepote rodnog kraja, kao moj prijatelj K., proveli su praznik u prirodi. Po njegovim rečima, bilo je prelepo, priroda, tišina, vlažna trava, nema struje, ne smeta ti toalet i televizor, a ako ostaneš da prespavaš, možeš da biraš. Ako hoćeš da spavaš sam, ukopaš u brdo jednokrevetnu pećinu, a ako si sa suprugom, malo je teže iskopati dvokrevetnu. U oba slučaja osećaš se ko drug Tito. Drugi domaćin je bio u problemu sa porodicom jer ga u poslednje vreme nema na porodičnom ručku. Jedva se spasao objašnjenjem da već dva meseca spaja parastose, sahrane i ostala činodejstvija na groblju gde je obilje hrane.

Inače, od uspešnih firmi, u mestu rade mesara i banjski Fakultet za Menadzment, pa ću se potruditi da vas u nekom od sledećih brojeva obavestim o studentima generacije i kandidatima za banjskog „master Tomu“.