Tele i goveda

Otelilo se to nesrećno tele nešto svetlijih šara nego što je uobičajeno. I onda se dohvatili mediji toga. Sve sami najčitaniji i najtiražniji, zavisno od toga na koja se istraživanja pozivaju. I proglasiše mediji tele ljubičastim jer je to, jebiga, mnogo veći fazon nego da su šare sive, k’o što, jebiga, stvarno jesu. No, vođeni devizom najgrđeg tabloidnog novinarstva, koja glasi „NE DOZVOLI DA TI ISTINA STANE NA PUT KA DOBROJ PRIČI“, nisu se previše obazirali na činjenično stanje. Tele je ljubičasto, vrisnuše oni, i tačka! Obratiše se svakom od svojih 30 miliona čitalaca, zavisno od toga na koja se istraživanja pozivaju, i počeše da jašu priču, da ne kažem-tele.
Te tele dobro napreduje, te jutros je lepo kakilo, te nema parazite, te pritisak mu je normalan, papci skroz u redu, te hoće da ga kolju, te neće da ga kolju…zabavlja se čaršija onoliko. Pa mu doneli čokoladu. Jebem li ga da l’ će da je meša sa maminim mlekom, ne znam u kom je fazonu, ali lepo što su se setili, pa makar je pojelo i kad poraste.
I sve to tako nekako danima izgleda idilično k’o neobjavljeni bonus DVD „Zone Zamfirove“ u kojem Zona nije žena nego tele, al’ je isto slabašna i kilava pa se svi silno brinemo za nju. Postoji samo jedan problem – Zona je obitavala u 19. a mi smo u 21. veku.
U januaru 2012. godine mi se preganjamo sa zdravim razumom i nenormalnom željom medija da nas ubedi da crno nije crno već belo, samo zato što je to-PRIČA. Slično Henriju Fordu, koji je za jedan model svog automobila kupcima poručio da mogu kupiti koju god hoće boju sve dok je ona crna, mediji nam u Srbiji ovih dana poručuju da možemo da tvrdimo da je tele koje god mi hoćemo da bude boje sve do je ono zvanično ljubičasto.
Nije više sporno ni što pišu o tome toliko, bilo je i gorih tema. Sporno je što čitaoce prave budalama. A samo letimičan pogled na njihove komentare govori da je zdrav razum izgleda u najvećoj meri napustio urednike i novinare domaćih medija, a da se u narodu drži u tragovima. I dalje je mnogo onih koji su pristali na prećutni konsenzus da je tele ljubičasto. Lepše je tako, živeti u boji i imati o čemu da pričaš sa ukućanima a da to ne budu neplaćeni računi.
Dakle, ima pomalo i onih koji tvrde da tele nije ljubičasto nego sivo. Takve bi, verovatno, najbolje bilo obesiti po kratkom postupku ili im, ako nisu mnogo lajali, iščupati jezik. Za opomenu. Jer, u redu je reći da je car go ako je on stvarno go, je l’ te, ali širiti laži, klevetati i dovoditi u pitanje moć vizuelnog i intelektualnog rasuđivanja glavnih urednika, novinara i čistačica srpskih medija, ali i „Milka“ brend tima koji je doneo čokolade, u najmanju ruku je maliciozno, prepotentno i zlobno.
Sklonost ka masovnoj psihozi Srbima je, čini se ponekad, urođena. Nismo baš tretko verovali vođama koji su nam obećavali svetlu budućnost, masnu ’ranu i rasne žene, ali u stanju smo da poverujemo i u mnogo sitnije laži, čak i one od kojih nikakvu korist nemamo. Kao onomad kada su, u srednjem veku, ljudi ničim izazvani počinjali beskrajno da igraju i padali u navodni trans, tako i mi danas padamo u trans pred ljubičastim teletom sive boje.
Nedavno smo se smejali onima iz Severne Koreje kada su tvrdili da za voljenim Velikim Vođom tuguju ptice a led puca od bola, a sada se mi, evo, beskrajno radujemo što je baš kod nas rođeno ljubičasto tele. A da se ne lažemo, gde je drugde i moglo da se rodi? Mi imamo Noleta, mi smo jeli zlatnim kašikama kad je cela Evropa po tanjirima muljala prstima, mi smo izmislili struju i vremensku prognozu, pa valjda je red da postignemo još jedan mali uspeh na polju stočne rasplodne politike? U sledeća dva kvartala očekujemo da štrokavom Toplicom poteče topla „Milka“ čokolada i da po srpskim šumama i gorama počnu da skakuću sočni čokoladni uskršnji zečevi, pa da na miru promenimo ime u „Milkalend“ i najzad brendiramo zemlju kako dolikuje.
A tele… eto ga u štali. Čudi se svim tim govedima oko sebe i pita se kada će ga ostaviti da na miru sisa majčino vime i uživa u detinjstvu.