Stari dani – kako je Hoća zeznuo krizu

Završeni su i Stari dani. Nažalost, ne baš slavno. Osim što je kako čujem, lokalni ministar kulture svojim ne baš kulturnim i profesionalnim ponašanjem oterao Vlatka Stefanovskog ništa u ovogodišnjem programu nije bilo baš spektakularno, niti za pamćenje, sem naravno gafova organizatora i potrošenih para.
Kada sam čula koliko je iz opštinskog budžeta izdvojeno para za ostvarenje dečačkih snova Zorana Najdića Hoće, zavrtelo mi se u glavi. Dragi moji sugrađani, Stari Dani u organizaciji i po scenariju lokalnog ministra kulture koštali su vas oko pet miliona dinara. „Pa, dobro, kultura je u pitanju“, pokušali su neubedljivo, sleganjem ramenima da opravdaju rasipništvo svog stranačkog kolege neki njegovi partijski drugari koje prošle nedelje zatekoh na „važnom sastanku“ u Brankovoj ulici. „A našli smo i sponzore“, dodaše u pauzi između teških činovničkih dogovora i dva kraća espresa. Meni je to zvučalo otprilike ovako: „Eto, šta hoćeš, mi smo na primeru Starih Dana zapravo pokazali kako smo sposobni da namaknemo lovu, i hajde sada idi vidiš da radimo, nikakvom istraživanju ovde nema mesta“, Aha, svaka čast. Nadam se da ćete sa istom lakoćom da nabavite sponzore i za kupovinu automobila za prevoz dece ometene u razvoju ili za pomoć socijalno ugroženim porodicama koje nemaju ni za osnovne namirnice nego su na opštinskom kazanu. Znala sam da će Hoća da zezne krizu.
I tako, ostadoše mladi DS lavovi da u senci drveća u Brankovoj rešavaju velike probleme od opšteg interesa, a ja krenuh prema Donjem Šaprancu, da se saplićem i upadam u rupe u tek rekonstruisanim ulicama (šta li su oni renovirali ne smem ni da pitam, jer ću verovatno od muke i besa kada budem saznala koliko su za to spiskali narodnih para da idem da se udavim u ono jezero od milion evra). I tako s noge na nogu, iz rupe u rupu, pokušavam da ubedim sebe da su organizatori Starih Dana ipak možda u pravu. Kultura je važna i ništa nije skupo za kulturu.
Slažem se, gospodo, ali zar nam zdravlje, obrazovanje i socijala, ipak u ovom momentu nisu bar malo važniji od kulture. Ili ja možda grešim, možda je ipak kultura pola – zdravlja, ili se Hoća vodio onom dobrom starom izrekom „udri brigu na veselje“. Da, da, ipak će biti da je to. Čovek brine o duhovnom zdravlju svojih sugrađana, a ja, sram me bilo, zla jezičara, našla da ga osporavam što je pola opštinskog budžeta za plate zaposlenima u lokalnoj samoupravi (10,5 miliona dinara) spiskao na koncerte, promocije i putovanja „zvezda“ koje su uglavnom službenim automobilima opštinski šoferi razvozili od mesta prebivališta do mesta događaja. A ti isti šoferi nisu primili plate, i nisu imali ni za sendviče dok su ispred Haremluka strpljivo čekali u kolima da se organizatori i zvezde goste. Na naš račun, naravno.Kad je Beg, pardon, Hoća bio cicija. Pa, šta! Kad bolje razmislim, šta se i ti radnici u lokalnoj samoupravi bune, šta će im plate kad su uživali uz Kemala Montena. Trebali su da se odreknu avgustovskih plata zarad kulture. Ccc, stvarno su nekulturni, nikad od njih „kulturci“ (jel se tako zovu ljubitelji kulture???) neće postati. Njima je prioritet plata od koje će kupiti drva za ogrev i zimnicu, ili deci knjige za novu školsku godinu, a Kemal Monteno posle trideset godina dolazi u Vranje. I to ga je Hoća doveo. I to za honorar koji se čuva u tajnosti kao dosijei Državne bezbednosti devedesetih. Kakvi nezahvalni ljudi.
I na kraju, da ne bude da ja uvek samo nešto zanovetam i kritikujem, nije da nisu štedeli. Jesu, i to vrlo i to sam ja sama živi svedok i primer. Poslala sam im mejl. Htela sam da u Vranju, gde sam se rodila i odrasla i napravila neke svoje prve „spisateljske“ i „ novinarske“ korake organizujem promociju knjige. Nikada mi nisu odgovorili. Ne ljutim se, čak bih javno da ih pohvalim. Bravo, ljudi tako se štedi! Moja promocija koštala bi vašu opštinu dvesta evra, a onda bi Nevernim Bebama morali da date 4.800 evra jer ne biste imali da im isplatite celokupan iznos od 5.000 evra. A onda bi Bebe bile ljute, jer su DJ-evi dobili po pet somića i tako bi se stvorio problem bez problema. Ovako, najlakše je bilo ne javiti se. U pravu ste, koga još briga što je tamo neka entuzijastkinja sa samo 32 godine napisala knjigu koju je objavila najveća izdavačka kuća u Srbiji, a pritom je ta ista iz vašeg (na žalost, od sada samo vašeg, a nikako našeg) grada. Svašta, ko da je to važno. I što bi uopšte pričali o knjizi koja posle samo tri meseca doživljava drugo izdanje, a autorka pregovara sa evropskim produkcijama da proda prava za film. Bravo, Hoćo, zeznuo si krizu. Kad malo bolje razmislim, Zoran Najdić je ustvari ministar za zezanje. Pa, on je iz zezanja oterao iz grada Juga Radivojevića. Momak kome čitava umetnička i filmska javnost Srbije odaje priznanja za ono što radi pobeže iz svog rodnog grada glavom bez obzira. Ko ga šiša kad ne zna da se zeza. E, sad mu se dobrovoljno pridružujem i ja. Ja sam uvek za dobro zezanje, ali da se zezamo kad sami plaćamo. Niti umem niti hoću da se zezam na račun poreskih obveznika, naprotiv uvek dobijem dodatnu energiju i motivaciju da ja „zeznem“ te što se zezaju na račun građana. Da, da, krajnje bezobrazno s moje strane, ali ne zamerite mi i to je valjda stvar (ne) kulture i kućnog (ne) vaspitanja.