Jednom, ne tako davno, lokalni politikant kome svako malo zapale automobil, obećao mi je da ću raditi u novinama njegove partije, pa ga još moliti za tu “uslugu”. Nisam bio takve sreće. Jednom, nešto malo kasnije, moj školski drug iz Gimnazije, godinama svršeni student, nije uspevao da nađe posao. Svako malo bih ga sretao i svaki put je bila ista priča: „Nema posla, i dalje sam kod mojih, kako da se ženim, od čega ćemo živeti…“. Jednom, još malo kasnije, u pripitom stanju drug iz detinjstva ožalio mi se kako, iako svršeni student, godinama ne uspeva da nađe posao. Sestra mu, takođe diplomac, predugo obija pragove Biroa za zapošljavanje. Majka, diplomirala pre trideset i kusur godina, otpuštena kao tehnološki višak. Tri duše u jednoj kući – nijedna plata. Kasnije je drug iz detinjstva uspeo da nađe neki poslić, za koji mu daju crkavicu. Kad daju. Zaposlio se i drug iz Gimnazije. Nevoljno, kad su srušili ideale i progutali knedle, otišli su u partiju onog što mu svako malo zapale automobil i učlanili se. Imam i drugara čija supružnica, iako kvalifikovana, ne uspeva da nađe posao već pet-šest godina. Nije otišla u partiju. Pričao mi je pokojni deda, jedno vreme partijski funkcioner, kako je partija posle rata primala u svoje skute i zbrinjavala narod. Članska karta u džep, pa onda sve ostalo. Od tada je prošlo 67 godina. Ponavljanje nekih reči u ovom tekstu vrlo je namerno. Na sudbine junaka ove priče već ne mogu da utičem. Žalosno je što, izgleda, ne mogu ni oni sami. Vranjanci, srećna Nova 1946!
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.