Naše jutro, kako se zove novi jutarnji program na TV B92 koji se emituje od ponedeljka, ima elemente njihovog, centralističkog pogleda na TV standarde, TV etiku i, na kraju, odnos prema gledaocima, a iz priče u prvoj emisiji iz Trgovišta – i prema sagovorniku.
Ovde u Srbiji je, jasno i nedvosmisleno, godinama i decenijama, preko masmedija jasno naznačena kategorizacija Srbije na Beograd i provinciju. Namerno kažem kategorizacija jer se naglašava da je Beograd centar, vrh, a sve ostalo provincija, dno, u tonu prezentacije i vizuelne eksplikacije. U eri duhovno-intelektualne digitalizacije sa megatrendovskim karakteristikama, i sa oreolom svetosavlja po Pahomiju i Kačavendi, dolazimo do nekih ljudi – Beograđana. Ti ljudi koriste blago Beograda i Beograđana, ali i nas iz debele provincije (po njima), koja je poznata i po Caru Konstantinu, Bori Stankoviću, Mokranjcu, resurs, kako se elitistički kaže, koji se zove fekvencija. To je nešto što ne možeš da kategorišeš na Beograd i provinciju, to se definiše kao nacionalno. Dakle, ako neko koristi nacionalni resurs, frekvenciju, a pritom i plaća državi za to, nema nikakvo pravo da je zloupotrebljava. Nema prava na beogradizaciju Srbije u etru. Isto tako nema prava i na komforizam, ako tako može da se nazove međusobna konverzacija voditelja jutarnjeg programa. Ne smeju da koriste žargon sa prestoničkih splavova. Kad gledam televiziju, hoću da se uvaži ta reč – televizija, latinska i starogrčka složenica, koja u prevodu znači prenos slike na daljinu. Hoću da gledam kod nacionalnog emitera sve ono na šta se obavezao dobijanjem prava na emitovanje televizijskog programa na frekvenciji sa nacionalnom pokrivenošću. Hoću da vidim Beograd, ali hoću i Preševo, Sjenicu, Negotin i Sombor… Svakog dana, pardon, jutra. Zakoni i standardi obavezuju na to. Tužno je da se u programu ponašaš kao kada na splavu slaviš polažen ispit ili doktorat kod Miće Jovanovića. Nedopustivo je da voditelji programa sede na trosedu, kao u dnevnoj sobi sa komšinicom iz susednog ulaza. Ne može, pa makar završili i dva fakulteta kod privatnika, da bude sve u prvom licu, ja pa ja. Mora da se raspolaže vokabularom od bar 600-700 reči. Kad radiš prilog, i pri tom o izuzetno osetljivoj temi, neženjama, ne sme da cela priča bude u Monti Pajton varijanti. Sagovornik ne sme da se ismeva, iako je neoženjen u četrdesetim a živi u “tamo nekom” Trgovištu, po svim pravilima televizijskog, a pre svega novinarskog zanata. I ljudskog. Ovo je utisak prve emisije, ako se dogodi bilo kakva promena i budem demantovan tako što se ovo neće ponavljati, značiće da sam uspeo. Iz provincije.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.