Kako se u Srbiji bira profesionalac za neku važnu funkciju, recimo za direktora policije? Na samom početku pokušaju da se dogovore i obično u tome ne uspeju. Onda oni sto su za osobu „A“ dojave medijima da su oni koji su za osobu „B“ sarađivali sa kriminalcima, što ih diskvalifikuje za funkciju predlagača direktora policije. Onda nastane krkljanac, pa ko se bolje snađe u medijskim manipulacijama ima više šansi.
Koncept samo zvuči komično, ali nije reč o šali nego o nečemu što je opasno blizu realnosti na srpskoj političkoj sceni. Mediji, a naročito tabloidi, funkcionišu kao „službeni glasnici“ u kojima vlasti, posredstvom „poverljivih izvora“, plasiraju odluke i stavove. Slučaj izbora direktora policije razlikuje se utoliko što „službeni list“ nisu bili tabloidi, kako je to u Srbiji uobičajeno, nego mediji koji slove kao ozbiljni.
Političari u Srbiji su već decenijama naviknuti da se objavi ono što oni plasiraju i na način na koji to formulišu, ali je nagli uspon takvog pristupa počeo pre nešto manje od 10 godina. Urednici su se mahom prilagodili sigtuaciji i zahteve koji im se ispostavljaju nekritički prihvataju. Tu se nakon izbora nove vlade ništa nije promenilo. Naprotiv, tabloidi su se uč.vrstili kao jedan od najvažnijih alata u vođenju politike u Srbiji i ovih dana doživljavaju pravu renesansu.
Objektivno gledano, mrak se samo povećao. Danas je moguće svakoga nazvati Hitlerom, napisati da neko seksualno opšti sa svojom decom, za samo nekoliko meseci objaviti desetinene naslovnih strana i hiljade naslova sa optužbama na račun samo jednog političara. I nikom ništa. Olako se podastire ideja da je sve to sloboda medija, a zaboravlja se da sloboda podrazumeva i odgovornost, poštovanje kodeksa, vođenje računa o javnom interesu…
Istina je da je prethodna vlada bila itekako sklona zloupotrebi medija, da nije razumela značaj reforme medijske scene i da joj je bilo najvažnije da zadrži mogućnost da može da plasira koju god hoće, kao i da zaustavi svaku koja joj se ne dopada. Taj posao u potpunosti je poveren ljudima bez suštinskog znanja o medijima i njihovoj ulozi na javnoj sceni, naoružanim respektrabilnim znanjem o marketingu. Kombinacija ce se pokazati ubitačnom.
Nakon promene vlasti shvatanje medija u praksi je ostalo isto. Razlika je u tome što, kako se čini, ljudi koji donose odluke nemaju dovoljno znanja ni o marketingu. Valjda zato se i događa da se „iz aviona“ prepoznaje da je nešto spin i protiv koga je uperen spin. Paralno sa tim padaju i poslednje brane sistema društvenih vrednosti pa se tabloidi koji bezočno zloupotrebljavaju novinarsku profesiju uzdižu na pijedestal lidera nezavisne štampe.
Tako je srpsko društvo praktično izgubilo sposobnost vođenja ozbiljnog društvenog dijaloga o ključnim problemima a tabloidni način mišljenja postao je dominantan. Javni diskurs je lovište u kome se neometano nadmeću intelektualne protuve sklone enormnom uproštavanju stvari i izvrtanju činjenica. Atrofirale su sve vrste autoriteta pa se olako tvrdi da su svi isti, i oni koji prave i objavljuju spiskove izdajnika nacionalnih interesa i prebrojavaju nacionalni sastav redakcije, i oni koji iznose oštre ocene o zločinima devedesetih ili nekom drugom „osetljivom“ pitanju.
Kancelarka Angela Merkel je bez ustezanja rekla da je Namačka „večno odgovorna“ za zločine nacista, iako zna da se respektabilnom broju Nemaca to verovatno neće dopasti.
U Srbiji ozbiljne kritike delovanja ultradesnice gotovo da i nema, pa se i ne zazire od pravljenja spiskova izdajnika. Čak ima i otvorenih nastojanja da se pojava „Naših“ opise kao reakcija na „izdajničko“ delovanje NVO. Ta razlika izmedju Merkelove i srpskih političara čini samu suštinu demokratičnosti jednog društva. Zato je u ovom trenutku za Srbiju možda najvažnije da zaustavi pogubni trend potpunog izjednačavanja „naših“ i „njihovih“.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.