SLOBODA GOVORA I NESLOBODA UGROŽAVANJA

Kada je pre neki dan počela rasprava o tome šta je tačno i u kom smislu rekao Nikolaidis, savetnik Ranka Krivokapića, bilo je jasno da se kola moraju slomiti na nekome. Ako pogledamo realno rečenica je bila pomalo rogobatna i tekst je kao takav potpuno nejasan i nije ga lako razumeti, jer verovatno osim opštih mesta pisac nije imao nameru da nešto posebno kaže.
Kada vam neko pomene civilizacijski iskorak onda pomislite da je to neko naučno delo ili neka mirovna inicijativa koja je ostvarena ili sportski rezultat koji donosi rekord, ali u ovom slučaju malo kome je bila jasna metafora u kojoj se pominje civilizacijski iskorak.
Možda bi bilo dovoljno da se sve završilo na ravni protesta koji je Srbija uputila Crnoj Gori zbog toga što je pisac savetnik državnog funkcionera, ali to nikada u mutnim balkanskim odnosima nije slučaj.
Kompletna kulturna i politička elita se podelila ma liniji da li je to podrška terorističkom činu ili je u pitanju podrška umetničkim slobodama, kao i slobodi govora.
Nekada davno sedeo sam sa nekim starim novinarima od kojih je malo ko na ovom svetu i upravo je bilo reči o jednom tekstu u kome se poziva na konačan obračun sa tada omrznutim Hrvatima i muslimanima kao srpskim neprijateljima.
I jedan od njih je rekao da kada nekoga nazivate uporno nekim imenom koje asocira na neprijateljstvo vi ga dovodite u situaciju potpune ugroženosti. Jer potpuno je normalno da se postupi sa neprijateljom na uobičajen način.
Danas kada stvarno postoje opasnosti od raznih terorističkih i političkih ekstremističkih organizacija nije tako jednostavno razumeti metaforu da je neko oružje trebaslo upotrebiti. To je osnov zablude o tome gde je granica slobode govora i kakve posledice može proizvesti neodgovorno komentarisanje nekih nerazjašnjenih događaja, kao što je još uvek oružje u sali Borik.
Devedesetih smo kritikovali predstavnike Miloševićevog režima zbog stalnih pretnji političkim protivnicima koje su nazivali izdajnicima i koje su premlaćivali na skoro svakom mitingu.
Mislim da je principijelan odnos prema pozivanju na nasilje bez obzira iz kojih krugova to dolazilo važan pristup. Pomalo se urušavamo u kredibilitetu ako za neke imamo razumevanja, dok druge zbog sličnih ili istih stvari ili izjava osuđujemo.
Ko god šta mislio o nekom političaru ili javnoj ličnosti to svoje mišljenje može iskazati i tako što će kritika biti jaka ali bez primesa ogrožavanja prava na život, pa makar to bilo i u metafori.
Srbija je ukinula smrtnu kaznu, suočavanje sa zločinima koji su počinjeni u naše ima ne može koliko god to nekome bio cilj da ukaže na to da su svi građani Srbije zločinci i ratne kriminalci.
Pa nisu baš cvetale demokratije na prostorima Balkana i bivše SFRJ početkom devedesetih. Da sumiramo. U Srbiji je ubijen prvi demokratski premijer posle šezdeset godina i ta trauma nas je u velikoj meri vratila unazad posle 2003. godine.
Zbog toga je potrebno birati reči i neke stvari prepustiti policijskim istragama, kao i odluku o tome da li će na vlasti biti ovi ili oni prepustiti narodu a ne bombašima.