Sindikalno bauljanje po partijskim krevetima

Teško da u sumornoj realnosti Srbije postoji išta žalosnije nego kad sindikalni lideri, odnosno čitava sindikalna organizacija (Savez samostalnih sindikata Srbije-SSSS) pokušava da nađe sebi najboljeg partnera za oplodnju svojih političkih ambicija, a sve pod paravanom zaštite radničke klase. To koketiranje ne znači ništa drugo nego definitivno okretanje leđa radničkoj klasi, a širenje nogu onima čiji je najduži rok trajanja i najveći kapacitet za formiranje vlade. A, da bi stekli kakvu takvu sliku o potencijalima partnera nužno je oprobati svaki krevet.
Odavno su u SSSS najavili da na narednim izborima neće sedeti skrštenih ruku. Sad vidimo šta to zapravo znači. Za početak Ljubisav Orbović, predsednik sindikata oprobao je rakiju i krevet svih relevantnijih političkih opcija i nakon svakog opštenja domaćin je tvrdio kako je upravo on taj sa kojim je hemija proradila, sa kojim je pronađen zajednički jezik i sa kojim će se ta veza najverovatnije i ozvaničiti.
Nakon jednodnevnog druženja sa Draganom Đilasom, koji je ovaj put imao ulogu zamenika predsednika DS, Orbović je sa neskrivenim zadovoljstvom rekao: „Prihvatili su našu platformu i postoji interesovanje da budemo na zajedničkoj listi“.
Širom otvorena vrata sačekala su Orbovića i kod najvećeg političkog protivnika DS-a – SNS. Ovaj akt, kako prenose mediji, trajao je jedan čas, nakon čega je opet sa zadovoljstvom konstatovano da su dve platforme „jedna koju je ustanovio SSSS i druga koja počiva na programu naprednjaka skoro identične“.
Sastanak sa Rasimom Ljajićem, prvim čovekom Socijal-demokrata Srbije (SDPS) polučio je očekivano: „Platforma SSSS je prihvatljiva, a većina zahteva realna i izvodljiva“.
Poslednji u nizu susreta Orbović i sindikalisti su imali sa dugogodišnjim partnerima, sa onima sa kojima su dugo godina već bili u braku, u kom silovani, tučeni i svedeni na beznačajno. Partner je u međuvremenu bio na rehabilitaciji i sad se ponovo vraća kao relevantan faktor, a naravno, stara ljubav zaborava nema, pogotovo ako ista može i definitivno da im povrati snagu koju su imali. Ovaj dejt završen je identičnim saopštenjem: „SSSS je od SPS-a dobio podršku za platformu sa ciljevima i zahtevima sindikata, koja se poklapaju i sa programom SPS-a.“ Uz to je dodano da je odnos sindikata i SPS najprirodniji moguć.
Ovakva poligamija realnost je srpske političke scene gde svak’ može sa svakim, bez obzira na veličinu, a konačnoj odluci bi mogao presuditi partnerov miraz koji u ovaj brak donosi broj poslaničkih fotelja, što je takođe bio deo pregovora.
Na stranu poligamija, na stranu račun, upliv sindikata u politiku u zdravom sistemu bio bi nedozvoljiv jer suština sindikalnog postojanja nije u takvoj vrsti uticaja gde bi sindikat bio čak i delom vladajuće koalicije. Znamo da zdrav socijalno-ekonomski odnos počiva na pregovorima između vlade, poslodavaca i sindikata. Ako znamo da su vlada i poslodavci često oličeni u jednom biću, onda su sindikati jedina protivteža moćnom poslodavcu. U slučaju da i sindikati postanu deo istog bića radništvo će na suprotnoj strani imati troglavo čudovište koje niko više neće moći da spreči da jednog po jednog sažvače i ispljune na smetlište.
Žalosno je što je čak i u ovakvoj situaciji isti taj sindikat jedna potpuno impotentna organizacija koja je na više načina zavisna od izvršne vlasti, pa valjda razmišljaju da ako je već tako zašto se onda u potpunosti ne predati i iskoristiti ono što se iskoristiti da. Nema laži i nema prevare. A radnici neka umru pevajući.