Seko daj neki dinar, da si živa i zdrava

Eko Taxi Vranje

Ko može ostati ravnodušan i da hladnokrvno ignoriše ispruženu dečiju ruku i oči pune tuge koje traže milostinju, koje mole za deset dinara jer se stomak buni i traži svoje?

Verujem da nas je malo takvih. Zašto to činimo? Neko stvarno oseti sažaljenje pa spusti „neki dinar“ na otvoren dečiji dlan, neki pak veruju da će im sve tog dana „ići naopako“ i da će ih pratiti nesreća ako ne daju. Na žalost, mnogo je takvih – sujevernih ljudi.



Sada, kada vidim decu i žene kako prose pred crkvom, shvatam da nisu nimalo naivni. Igrajući na kartu da u crkvu idu pobožni ljudi koji ih neće tek tako zaobići, sednu, čekaju i traže.

Iskreno, nikada ih ni ja nisam ignorisala sve dok nisam nešto zapazila, a ove redove nisam počela da pišem sve dok se nisam uverila da ne grešim.

Elem, dečak ne stariji od pet godina, stoji pred crkvom i već dobro uvežbano moli za novac „da bi kupio hleb“. Prilazi mu starija žena i pita ga da li je gladan. On potvrdno klima glavom. Žena predlaže da mu kupi kroasan u obližnjoj pekari, ali on odbija: želi novac.

Stojim pored i posmatram razmišljajući zašto dete ne želi kroasan iako je gladno. Zašto žena insistira? Zašto dete uporno odbija? Ko će „pobediti“?

Nakon izvesnog vremena, žena odustaje i odlazi, a dete ostaje i bez novca i bez kroasana. Odmahujući glavom, polazim sa spremnom novčanicom, kad iznenada dete počinje da trči i staje pred starijim čovekom. Shvatam da mu je taj čovek otac. Dete prebira po džepovima i sav novac daje ocu. Ovaj broji i slaže novac, gledajući popreko dečaka kao da ga osuđuje i krivi što nije isprosio više, a zatim odlaze. Za njima idem i ja (znatiželja ili šta već, ko bi znao). Prelaze ulicu, staju pred kiosk i čovek kupuje dve limenke piva (plaća metalnim novcem koji je njegov sin isprosio). Nastavljaju, i u hodu čovek otvara jednu i uzima veliki gutljaj. Dolaze pred sportsku kladionicu i dete već zna šta mu je činiti, ostaje ispred, a otac ulazi unutra.

Istovremeno sam osetila sažaljenje prema petogodišnjem dečaku i bes zbog njegovog oca. Da je isprošen novac potrošen na hranu, garderobu, lekove … mogla bih i da razumem, ali ovo zaista ne mogu i ne želim. I pitam se može neko da spasi ovog dečaka i još ko zna koliko dece slične sudbine od ovakvih roditelja.



  • Ostavi komentar