Scena

Eko Taxi Vranje

Politička pozornica Srbije montirana je u bolničkoj sobi Kliničko bolničkog centra „Beograd“, privatne ustanove u komšiluku nekada popularnog novobeogradskog buvljaka.

Na mračnoj sceni je, reflektorom obasjan, Tomislav Nikolić, koji leži u plavoj pidžami. Kraj kreveta se smenjuju članovi porodice, episkop bački Irinej, Džaja, Miša Beko, Velimir Ilić kome je lekar zabranio da štrajkuje glađu i žeđu zbog operacije mozga, Aleksandar Vučić koji stalno dolazi i odlazi jer ima pres konferenciju, i Vladimir Božović što, kao ceremonijal majstor, goste uvodi i izvodi iz bolničke sobe. Tu su i kamere i fotoaparati i mikrofoni i novinari sa svojim pitanjima i doktor socijalne medicine Momčilo Babić i Jovan Marić, psihijatar koji je u javnosti poznat kao autor više istraživanja o seksualnoj dominaciji i moći u Srbalja, muškaraca, i nepodnošljivosti Srbalja ženskog pola u postelji, u zrelim četrdesetim (NIN, broj 2625). Tu je i Vojislav Koštunica, ali se ne vidi. Samo se čuje njegov glas kroz slušalicu telefona na koji zove Tomislava da se čuju, kako je. Tomislav Nikolić (dok pišem ovaj tekst) već četvrti dan ne pije i ne jede, i to je stvorilo već ozbiljnu nervozu u zemlji.



Nervozni su predsednik Boris Tadić kome je Nikolić praktično poručio da će ga nositi na duši ako umre u štrajku glađu i žeđu, a iznervirao se i zamenik predsednika Borisa Tadića (u kapacitetu predsednika Demokratske stranke, ne predsednika Srbije) Dragan Djilas, za koga sa kažu da je jedini političar koji nešto konkretno radi, ali mu se kredibilitet kruni kada Danici Vučenić u Kažiprstu opušteno sugerira da ne maše rukom jer ga to nervira, dok pokušava da definiše zašto je besmislen štrajk Tomislava Nikolića. Borko Stefanović i Vuk Jeremić izgledaju kao da nisu nervozni dok sa predsednikom Tadićem (u kapacitetu predsednika Srbije, ne DS) razgovaraju o Kosovu, iako je teško zamisliti skoncentrisan razgovor, dok se iz obližnjeg parka čuju vuvuzele i pokliči naprednjaka koji od predsednika Borisa Tadića (u kome god ’oće kapacitetu) traže da se probudi. Ima i nekih drugih ljudi u tom parku, nisu naprednjaci, već ljubitelji životinja. Izveli su svoje pse da kake i piške, i da se druže.

A zašto se sve to dešava? Naprednjaci traže od Tadića da raspiše prevremene izbore, a predsednik naprednjaka (samo u tom kapacitetu) je spreman da se zbog toga kocka sa sopstvenim zdravljem. A zašto? Tvrdi, zbog Srbije i njenih građana, isto kao i predsednik Boris Tadić (u kapacitetu predsednika Srbije i DS), koji zbog Srbije i njenih građana neće da raspiše izbore.

U primitivnim političkim društvima, partijski i lični interesi definišu se kao nacionalni i opšti interesi, kao što se i lične i partijske pobede, podvode pod opšte, narodne i opštenarodne pobede. U takvim društvima, izbori su stvar gigantskih razmera jer smena jedne političke partije na vlasti drugom, u praksi predstavlja i zamenu čitavog državnog sistema, pošto njega nema, a ima samo patijskih, koje partije iznajmljuju državnim institucijama, da obave neke poslove bez kojih ni tog provizorijuma države stvarno ne bi bilo.

Zato u celoj ovoj priči o izborima, za nas, ljude bez partijske knjižice, stvarno nema ničega u ponudi. Idem sa komšijom i decom u park, da prošetam.



  • Ostavi komentar