Proizvodnja protivnika

Litvanija bi možda mogla da stavi veto na srpsku kandidaturu za EU. To je, ako je neko slučajno zaboravio, zemlje sa kojom se takmičimo za mesto predsedavajućeg Skupštine UN i protiv koje lobiramo sa izgledima da pobedimo. „Tante za kukuriku“, reklo bi se. Mi protiv njihove kandidature, oni protiv nas u EU. Tamo su već članica, ne mogu da pogoršaju poziciju, za mesto predsedavajućeg UN čekaće neku drugu priliku, a nama mogu malo da natrljaju nos jer smo ih nanervirali.

Možda glas Litvanije nije od odlučujućeg značaja za naš ulazak u EU, ali izgleda da može da bude odlučujući za neulazak, naročito ako su uzdržani ili protivni i najveći, poput Nemačke. To smo svakako mogli znati i pre nego što smo odlučili da pokrenemo sve međunarodne kapacitete kako bismo obezbedili mesto predsedavajućeg koje, uzgred, „traje“ samo godinu dana i ne donosi naročite efekte. Nije lepo što će nas Litvanija možda saplitati zbog nezadovoljstva našim ponašanjem, ali je dozvoljeno.

Neko će reći da i ne moramo zbog članstva u EU da se ulagujemo svakome, ali stvari u politici ne stoje tako. Kada država ima neki prioritetan cilj, kako što Srbija ima cilj da uđe u EU, onda svoje kapacitete podređuje tom cilju. Unosnije je, dakle, bilo ponuditi Litvaniji podršku za mesto predsedavajućeg, nego se gložiti sa njom. Tako bismo „zaradili“ još jednog prijatelja za prioritet za koji se borimo. Istina, ne bismo dobili mesto predsedavajućeg, ali to i nije neki gubitak, naročito ako se uporedi sa jačanjem izgleda za kandidaturu.

Sa takvim pristupom na naše namere bi mnogo bolje gledale i evropske zemlje, uključujući i one najveće. Pokazali bismo da smo opredeljeni za zajedničku evropsku politiku, da umemo da razmišljamo o pripritetima, da su nam važni dugoročni ciljevi i interesi i da smo dugoročno orijentisani na Evropu kao na našu zajedničku kuću u kojoj se stvari rešavaju dogovorima. Jer, ako hoćete nekome da se priključite, morate da pokažete da to ne činite zato što držite samo do svojih ciljeva i specifičnosti.

U ovom slučaju Srbija je samo potvrdila neviđen talenat za pogrešan izbor prioriteta. Procenjeno je, izgleda, da mesto predsedavajućeg UN zvuči lepo i ubedljivije pa se svim silama krenulo ka tom cilju. O dugoročnim posledicama se, po svemu sudeći, nisu ni pravile procene. Važno je da to što činimo može lepo da izgleda na televiziji. Zamislite, predstavnici svih zemalja sveta a neko od naših političara sedi ispred svih i predsedava- kao kad Djoković osvaja neki master turnir.

Svi birači u Srbiji gledaće naše kako predsedavaju, a mnogi će misliti da smo dostigli neslućene visine. Nema veze što za imena nekih država koje su već imale tu čast da predsedavaju većina građana Srbije nikada nije čula. Važno je ono što se vidi, a ono što se ne vidi u predizbornom marketingu i ne postoji.