Predrasude

Rođena i vaspitavana u doba nabujalog komunizma, ali ipak, uz krajnje liberalne roditelje, smatrala sam da sam oslobođena svih predrasuda. „Dete cveća“, proputovalo pola Evrope (nažalost, u vreme kad ni do puberteta nije stiglo, te sećanja jedva da postoje), bejah ubeđena da sam oslobođena barem balasta da sam „nešto posebno“, bilo u pozitivnom, ili negativnom smislu. Ali dve me situacije uveriše u suprotno…
Nedavno sam na „Zelenjaku“ od uličnog prodavca knjiga tražila istoriju filozofije. Bilo koju, čisto da obnovim gradivo. On me pita „Hegela?“. I ja tu krenem da mu držim predavanja o tome kako je Hegel samo jedan od filozofa, koji je pripadao tom i tom pravcu, istraživao to i to… I da mi treba zbirna istorija filozofije. Ostadoh zaprepašćena kada mi je prodavac nabrojao većinu filozofa koja su se bavila istorijom filozofije, kao i sva Hegelova dela, uključujući i „Istoriju filozofije“. Ostadoh postiđena. Dakle, ulični prodavac je načitan, inteligentan, elokventan…Šta li sam mislila, i da li sam uopše mislila kad sam mu se obratila?
Druga situacija, ispričam vic o „cigi“. Simpatičan, ali ispadoh politički nekorektna. Nema veze što se šalim i na sopstveni račun, pričam viceve o Srbima, ženama, plavušama, sve u 16. Ni što sam u osnovnoj školi klupu, užinu i tajne delila sa devojčicom romske nacionalnosti. Rasista sam, pa to ti je.
Kako je lepo objasnila Mirjana Krizmanić, psiholog i najtiražniji hrvatski pisac, citirajući Šekspira: „ Ruža bi podjednako mirisala i da se drugačije zove“. U intervjuu za Danas, objašnjava kako vidi borbu protiv predrasuda, iz ugla osobe koje je i sama bila tome podložna veći deo života, jer je kao četrnaestogodišnja devojčica obolela od dečije paralize i postala invalid.
„Naša se borba protiv predrasuda, trebala bih reći „navodna borba“, svodi na mijenjanje naziva, pa se sada više ne govori o invalidima nego o osobama s invaliditetom ili osobama s posebnim potrebama, kao da je stvar u nazivu. Taj navodno politički korektan govor trebao bi smanjiti predrasude, što bi bilo točno kad bismo djecu istodobno poučavali da je invaliditet samo jedno od obilježja neke osobe, ali mi to ne činimo, već im samo kažemo: Ne smije reći da je neko šepav, grbav , debeo- dakle sve ono što dijete vidi- nego moraš reći da je to osoba s invaliditetom, ili osoba s tjelesnim izazovom. Dijete iz toga nauči da su ti nedostaci toliko grozni da ih se ne smije ni spominjati. I eto predrasude!“
Jedina borba u životu koja je, bar za sada, unapred izgubljena, jeste borba protiv predrasuda. Svi ih imamo, priznali to ili ne. Na ličnom, društvenom, političkom, ili bilo kom drugom polju. Možemo bar pokušati da budemo ono što Englezi kažu „open minded“. Neka dela govore više od reči. Nažalost, malo ko danas „dela“. A usta su svima puna politički korektnog govora, svi su pozvani da kritikuju, svi sve najbolje znaju. Teoretski. A malo ko radi. Jer prvo od sebe treba početi. Možda je za odrasle kasno, ali za mlađe nije. Kako se ne bi više delili na Srbe i nesrbe, četnike i partizane, glupe plavuše i inteligentne neprivlačne žene, glupe pandure, korumpirane političare, obrazovane intelektualce i ulične prodavce… Čovek ili nečovek. Druge podele ne bi trebalo da bude. A to se, što bi profesorka Krizmanić, a i mnogi dugi rekli, nosi iz porodice i škole. Tih, „politički korektnih“ promena, u srži društva, zasad na vidiku nema…