Praznik

Eko Taxi Vranje

Ove godine sam s raznih strana dobila nekoliko “čestitki“ za 29.novembar. Na čestitkama su bili ili fotosi jugoslovenske zastave, ili jugoslovenskog grba, ili stilizovana „praznicna prezentacija“ na kojoj su nezaobilazni „jugo“, muška voda iz Kladnja, strip Alan Ford, eurokrem, čuveni crveni pasoš SFRJ, himna „hej Sloveni“. Kome god sam , zatim, prosledila te poruke, odgovorio je, ne skrivajući razneženost.
Stvar je u tome što je svakovrsno podsećanje na bivšu Jugoslaviju neka vrsta društvene igre u krugu u kome se krećem, ali ovogodišnje pominjanje Dana Republike, zajedno sa simbolima te republike, bilo je sasvim drugačije. I brojnije nego ranije i lišeno svakog štosa koji je bio obavezni pratilac takvih poruka, ne u smislu izrugivanja, nego kao neke vrste generacijskog prepoznavanja.
Naravno da mi nije namera da od kruga mojih prijatelja i poznanika pravim uzorak za jugonostalgičare. Uopšte se ovde i ne radi o jugonostalgiji,iako ima i nje. Radi se o tome da su ljudi, nekoliko meseci uoči novih izbora, umesto u budućnost, zagledani u prošle dane.
Čitam da su 29.novembra na više mesta istaknute jugoslovenske zastave, da neki ljudi nisu otišli na posao,da su razne nevladine i ine organizacije 29.novembar obeležili u Tivtu, Jajcu i nekim drugim gradovima nekadašnje Jugoslavije. Ako se izuzme Slovenija (a i tamo,znam, ima jugonostalgičara) ljudi nigde nisu zadovoljni svojim životima. I mnogi se zato rado sećaju 29.novembra, praznika koji nije samo označavao svinjokolj i neradne dane, nego i vreme kada su mnoge stvari bile bolje nego danas i kada nije bilo mržnje a bilo je nade.
Ne glorifikujem vreme socijalizma (komunizma) i znam i za njegove mane (živela u tom sistemu najveći deo života), ali ovo što danas imamo kao državu i društvo ne nudi ništa. Država je nedovršena, društvo je raslojeno i kriminalizovano, o ekonomskoj situaciji da i ne govorim, a naša politička „elita“samo misli o tome kako da ostane na svojim pozicijama ili da još i poveća svoj ulog u budućoj podeli plena.
Uprkos tome, ne mislim da smo mi u sasvim bezizlaznoj situaciji i da ćemo načisto propasti. Samo pokušavam da objasnim zašto se ljudi, koji su sasvim svesni toga da Jugoslavija više ne postoji ( a mnogi od njih ne bi ni voleli da postoji),ipak sa setom sećaju Dana Republike i vremena kada se taj praznik praznovao na veliko.
Na jednoj od poruka koju sam dobila,drug Tito gleda na sat i kaže :Drugovi i drugarice, samo da provjerim da li ste na svom radnom mestu. Da sam ja živ sada bi bili kod kuće, i to par dana, uz prasence !!!! Sretan vam 29. Novembar!

To je tačno,praznovali bi uz presence. Možda bi jeli i svoju budućnost, ali je ovakvu.,sigurno,nismo zamišljali.





  • Ostavi komentar