Ovo je priča koja je pre za policiju, nego za novine. Ali, kada sam bolje razmislio, došao sam do zaključka da su nam sve državne institucije trule, dotrajale, pa sam odlučio da je tebi, čitaoče, ispričam. Bio sam nekoliko godina u Italiji. Imao sam dobar posao. Onda sam, iz porodičnih razloga morao da se vratim. Razmišljao sam da ću sa onim što sam tamo pokazao, relativno brzo pronaći posao. Pokupio sam neke papire, neke dokaze šta sam, gde i kako radio. Spakovao sam se i došao u Vranje. Nekoliko dana kasnije otiš’o sam u Zavod da se prijavim za posao. Tamo su mi rekli da se džabe prijavljujem, da posla nema i da ću ga sam lakše naći. Pitam, kako da ja tražim pos’o, a gospođa mi odgovara: „Imaš ove partije, a kad’ im kažeš da si se vratrio iz Evrope, odma’ će sve biti završeno“. Rekoše mi i kojoj partiji i kom predsedniku da se obratrim. Odlazim i nalazim gospodina na njegovom radnom mestu. Odmah me primio na razgovor. „Dragi prijatelju, za početak, prvo ćeš da pronađeš 150 punoletnih građana, svaki da ti upiše sve podatke i da ti potpišu pristupnicu. Kad’ završiš, javi se telefonom“, – reče ljubazno predsednik.
Kako sam sa ženom i prijateljima naš’o 150 „članova“, to samo ja znam. Kad’ sam završio pos’o, javljam se telefonom gospodinu predsedniku. On mi odgovara da ponesem pristupnice i da se oko podne nađemo u toj i toj kafani. Dolazim ja tamo, sedi predsednik i sa njim pet-šest njegovih. Predstaviše se kao članovi rukovodstva parije. Naravo, dođe jedna tura, druga, treća…bogami i pojedosmo. Ja ponovo sa predsednikom, onako u četiri oka, da ga podsetim na obećanje. Kad’ završismo razgovor, ja pogledam – svi otišli. Za stolom ostli samo on i ja. Onda se diže i predsednik. „Prijatelju, za danas smo završili. Ovo je sve ispalo dobro. Dodji u ponedeljak kod mene da se precizno dogovorimo o radnom mestu i obavezama. I…ponesi novac.“ Šta reče? Da li sam dobro čuo? Ama, jesam, dobro sam čuo. I dok razmišljam o tome, prilazi mi konobar. „Hoćemo još nešto ili da pravimo račun? Platih ručak za nas šest, dva litra crnog i dvadesetak drugih pića. Neka ide kuda je pošlo – pomislih. Samo da rešim taj pos’o.
U ponedeljak, kad’ sam poš’o od kuće žena mi daje olovku i kaže da baš sa njom potpišem rešenje. Sav srećan odlazim ponovo kod predsednika. On sam u kancelariji, čita novine, čeka mene i – novac. „Meni ćeš dati 5.000, a kod sekretara preko puta idi da potpišeš rešenje“.
Šta je bilo dalje? Ništa!!! Malo sam doterao auto i sada sam taksista.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.