Pismo iz mačvanske ravnice

Poštovani čitaoci Vranjskih,

Imam veliku čast, ali i zadovoljstvo da budem bloger časopisa koji je jedna od perjanica slobodnog novinarstva u Srbiji godinama unazad. Takođe, veoma mi je drago što me je glavni i odgovorni urednik ovog časopisa pozvao  i predložio da svojim blogom mogu da iznosim svoja mišljenja i viđenja države u kojoj živimo. Ali, sa druge strane to je i težak zadatak. Da bi me razumeli, moram prvo da Vam se predstavim.

Zovem se Branimir Ivetić, rođen sam 1979. godine u Šapcu gde i danas živim i radim. Zaposlen sam u Kompaniji Galeb Group kao PR menadžer već četiri godine. Moje veze sa Vranjem su višestruke. Od ljubavi prema vranjskom melosu, dertu i meraku, preko, nažalost, neuspele epizode kompanije u kojom radim sa Zavarivačem, ali to je manje bitno. Na svom blogu, obećavam, neću ni jednom rečju spominjati tu situaciju. Pre Galeb Groupa bio sam zaposlen u šabačkom listu Glas Podrinja i Radio televiziji Šabac kao novinar, a potom i novinar-voditelj programa.

I tako, sada već davne 2001. godine, na seminaru Friedrich Ebert fondacije za radio i tv menadžere upoznao sam novinarku OK radija iz Vranja Jelenu Stanković. To je moja najdraža veza sa Vašim prelepim gradom. Godine su prolazile, ja nikako da se dokopam mesta koje je čuveno po Bori Stankoviću, Jovanu Hadži Vasiljeviću, ocu Justinu Popoviću, Bakiji Bakiću, Staniši Stošiću, Radu i Jugu Radivojeviću i mnogim drugima. Tek nekoliko godina kasnije uspeo sam u svojoj misiji. I od tada ga ne ispuštam iz ruku, ni Vranje ni moju Lelu Vranjanku, odnosno malopre spomenutu Jelenu Stanković, danas Ivetić. I osećam da sam ga pored nje i svojih novih prijatelja, kumova, poznanika zavoleo još više. Naročito i zbog činjenice da mi je tašta od Šapca udaljena 430 kilometara. http://www.vranjske.co.rs/sites/all/modules/ckeditor/ckeditor/ckeditor/p… title=“wink“ width=“20″ />

Sagledavajući stvari oko sebe i poredeći ih sa mojim Šapcem, čini mi se da se dosta razlikuju, ali da ima nit koja nas spaja. Te kafane, noćni život, merak, muzika, lepe devojke i ljubav prema svemu što je ljudsko i lepo je svakako stvar vredna poštovanja i ljubavi prema jednom gradu. Šabac su nekada zvali „Mali Pariz“ upravo iz tih razloga. Jedna pesma čuvene šabačke grupe Stari zvuci veli:

„Poljupce je čak iz Luvra, slala Šapcu Mona Liza,

   Noćni život na Balkanu bio je k’o sred Pariza…“

I to je nešto o čemu želim da govorim u svom blogu. Želim da Vas upoznam sa mojim rodnim gradom, njegovom slavnom i ne slavnom istorijom ali isto takvom sadašnjosti. Želim  da svojim natpisima pomognem Vranju da sledi dobre primere u razvijanju moga grada, a sa druge strane da i moj grad iskoristi nešto od stvari koje su dobre kod Vas. Saznaćete zašto je Šabac zvan „Mali Pariz“, „Srpski Verden“, po čemu je sve bio prvi u Srbiji i to pre Beograda, tadašnje ali i sadašnje srpske prestonice, zašto nas zovu čivijaši, odnosno, zašto se čivija vezuje za moj grad. Upoznaću Vas i sa poznatim Šapčanima aktuelnim ali i onima koji su ostali zapisani u istoriji, govorićemo i sportskim događajima koji su proslavili ovaj grad, pisaću Vam i zašto je Šabac poslednjih godina centar konjičkog sporta u Srbiji, o tradiciji grnad prix maratona koji se danas nalazi u kalendaru svetske plivačke organizacije, o Čivijadi, Šabačkom vašaru nadaleko čuvenom ali i o Šabačkom letnjem festivalu koji iz godine u godinu okuplja sve više mladih a i onih srednjih godina iz cele Srbije ali i zemalja u okruženju. Videćete i najlepšu pešačku zonu po izboru srpskih arhitekata i čitalaca jednog dnevnog lista.

http://www.info015.info/images/stories/sabac panorama.jpg“>http://www.info015.info/images/stories/sabac%20panorama.jpg“ style=“width: 400px; height: 300px;“ />

Za početak Vam se eto predstavih, a u narednim danima, sedmicama, mesecima pa i godinama, obećavam da ću biti redovan bloger  Vranjskih i drag prijatelj svima koji će ga posećivati.

Srdačan pozdrav sa zapada Srbije iz suncem okupane mačvanske ravnice,

BRANIMIR IVETIĆ