Ovoga puta idemo do kraja

Nakon kraćeg razgledanja Budimpešte, krenuli smo da tražimo izlaz iz grada. Uz pomoć stoperske wikipedije „hitchwiki“, našli smo prevoz koji nas vodi na kraj grada. Svratili smo u McDonalds na koji cheesburger i posle toga uzeli da stopiramo. Sunce je uveliko pržilo dok smo gutali prašinu kola koja su nas mimoilazila. Više nismo stopirali za Novi Sad ili Beograd, ovo je bila ozbiljna priča. Nismo mogli da se vratimo kući posle pola sata. Ovog puta smo morali da idemo do kraja. Nakon pola sata, stao nam je čovek koji nije znao više od par reči na engleskom jeziku. Tek kasnije smo shvatili da je to slučaj sa 90 posto ljudi u Mađarskoj. Sledeće mesto je trebalo da bude Bratislava, ali čovek nas je vozio do Gyora gde smo nastavili da stopiramo. Bili smo na nekih sat i po vremena od prelaza u Slovačku, ali ovaj put sreća nije bila na našoj strani. Stopirali smo više od tri sata i počeli smo polako da razmišljamo šta nam je činiti.

Tražili smo autobusku i železničku stanicu. Uz dosta nemuštog jezika, pošto nam engleski i nije bio od neke pomoći, uspeli smo da pronađemo stanicu, ali nije bilo ni autobusa ni voza koji idu za Slovačku. Kupili smo hleb i otisli u park da iskoristimo vojničke konzerve koje mi je dao Ogi pre polaska. Pošto sam uspeo da se usvinjim kao čovek, vreme je bilo da pronađemo mesto gde ćemo prenoćiti. Lutali smo gradom, tražili jeftino prenoćište, ali nailazili bismo samo na hotele koji bi nam prepolovili fond za jedno veče. Vrteli smo se u krug dok nas jedna prijatna devojka nije uputila na studentski dom. Iznajmili smo sobu sa kupatilom, istuširali se konačno i prošetali do centra. Nema veze što nismo večerali, bitno je da smo mi kupili po par limenki piva. Dok smo ispijali pivo i smejali se situaciji u kojoj smo se našli, slušali smo klasičnu muziku koja se puštala sa gradskog razglasa. Bilo je vreme da se vratimo u dom.

Sutradan, odmorniji i spremniji da što pre odemo iz Gyora, krenuli smo na isto mesto za stopiranje. Svratili smo u kineski restoran pošto je bila jeftina hrana, a ja sam mislio da ćemo se tu dobro najesti. Naručili smo pirinač (naravno) sa piletinom, ako je to bila piletina. Poprilično smo se namučili dok smo pojeli. Dule je više brljavio po tanjiru dok sam ja ipak gutao, iako sam se znojio kao vepar jer je bilo toliko ljuto da je malo falilo da počnem da bljujem vatru. Nekako smo izašli iz restorana i dok sam dolazio sebi, Dule me je psovao i proklinjao trenutak kad me je poslušao da uđemo. Nova agonija od stopiranja je počela. Tek nakon dva sata (greškom) nam je stala jedna žena sa dvoje male dece. Mislila je da idemo do sledećeg sela pošto nam je tabla bila očajno napisana. Uspeli smo nekako na tuc-muc jeziku da se dogovorimo da nas odbaci do sledećeg sela jer više nismo mogli da stopiramo. Izašli smo u Otteveny-ju, malom selu gde smo nastavili dalje. Iako nismo daleko otišli, bilo nam je mnogo lakše kad smo znali da smo izašli iz Gyora. Ubrzo nas je pokupio čovek sa ženom sa kojim smo pričali na mađarsko-englesko-bugarsko-srpskom jeziku sa slovačkim dijalektom.

Mosonmagyarovar je sledeće stop mesto gde smo zaradili lepu zidarsku boju. Do Rajka nas je odbacio jedan stariji čovek sa kojim baš i nismo imali neki razgovor. Tu smo sedeli pokraj puta, bez majica kako bi malo korigovali “ šofersku boju“. I tada nam je stala žena sa ćerkom. Išle su za Bratislavu!