Odlazak žene sa velikim Ž

Eko Taxi Vranje

„Umro je vidjevši ljude kako bezbrižno lažu. Umro je vidjevši ljude kako bezbrižno kradu“. Ovaj citat Atomskog Skloništa i Boška Obradovića savršeno sažima poslednje trenutke Verice Barać, žene sa velikim Ž, toliko velikim da se retko koje muško M sa njim moglo porediti.
Verica Barać, žena koja je od 2001. godine vodila bitku sa vetrenjačama kao predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, a poslednjih 16 godina vodila je bitku i na drugom frontu, onom zdravstvenom. Nakon dve dobijene treću je izgubila. Umrla je u 57. godini života.
Još 1996. godine dijagnoza je bila maligni tumor na dojki. Pet godina posle kao iskreni borac za demokratiju – Verica Barać je bila jedan od osnivača Građanskog parlamenta Srbije biva pozvana da vodi novoustoličeni Savet za borbu protiv korupcije. U tom trenutku vetar promena pružao je neku nadu koja je dobrim delom nestala ubistvom čoveka koji je zaslužan i za njeno nameštenje. Ubistvo Zorana Đinđića započet je još jedan mračan period u kom je korupcija legalizovana i demokratizovana.
U takvom sistemu glas Verice Barać i njenih saradnika kao da se nije čuo, a nije da nije bilo vike i vriske.
Kako? Najbolje je to objasnila Lila Radonjić, glavna urednica produkcijske kuće „Mreža“: “Ja mislim da je ona bila jedan ilegalac u Vladinoj zgradi, bez ikakve podrške“.
Adresa Saveta za borbu protiv korupcije bila je ista ona adresa kao Vlade Republike Srbije, ulazilo se na isti ulaz kao da ste krenuli kod premijera lično, sa tim što je za razliku od premijera Verica Barać svakodnevno ulazila u tu zgradu što samo po sebi i nije problem. On nailazi kad se ljudi koje srećete po hodnicima nađu u vašem izveštaju.
Navedimo samo neke, onako hronološki: „Izveštaj o ilegalnom izvozu šećera iz zemlje“, „Izveštaj o politici i procesu privatizacije“, „izveštaj o Jugoremediji“, o čemu su Novosti pisale (Jugoremedilački faktor br. 596), „Izveštaj o Nacionalnoj štedionici“, „Izveštaj o Mobtelu“, „Izveštaj o C Marketu“, „Izveštaj o koncentraciji vlasništva u preduzeću Luka Beograd“, „Izveštaj o privatizaciji kompanije Novosti“, „Izveštaj o pritiscima i kontroli medija u Srbiji“ itd, itd.
U svakom od ovih izveštaja nalazio se neko sa kim se Verica Barać počesto, pa i prečesto sretala u hodnicima tog vilajeta koji predstavlja Vladu Srbije. I koliko god glasna bila taj neko se samo znao nasmejati, onako šeretski, onako podcenjivački, a njen glas se izgubio u lavirintu i samo je do retkih dopirao.
Izveštaj Saveta za korupciju o medijima pokazao je nešto što je aksiom u srbijanskoj realnosti, a to je da su mediji deo tog koruptivnog lanca. Poseban akcenat Verica Barać stavljala je na „Večernje novosti“ koji su zakulisnim radnjama došle u ruke Milana Beka, Miloševićevog ministra za privatizaciju koji je metafora svih preostalih privatizacija u Srbiji jer upravo je Beko svoj kapital znalački legalizovao u postmiloševićevskoj Srbiji kupujući „Večernje novosti“, ali i Luku Beograd, u saradnji sa još jednim kratkotrajnim Miloševićevim ministrom – Miroslavom Miškovićem.
Upravo te dve privatizacije davale su Verici Barać posebnu energiju da ih do temelja razotkrije i činila je to bez obzira na otvorenost javnosti, a posebno medija. Činila je to bez obzira i na bolest koja ju je izjedala.
U takvoj situaciji, još za vreme Koštuničine vladavine postavilo se pitanje opstanka samog Saveta. Gašenje Saveta zarad novoovnovane Agencije za borbu protiv korupcije je bila skoro pa gotova stvar i do toga bi i došlo jer je Verica Barać bila trn u oku, ali ona vrsta trna koji bi još više zaboleo kad bi se iz oka izvadio. Stoga je uz Savet Srbija dobila i Agenciju za borbu protiv korupcije, a Savet je dodatno marginalizovan. Toliko je marginalizovan da je teško naći primer da je Tužilaštvo reagovalo i na jednu prijavu Saveta, a da to nije bilo njihovo zaturanje duboko, duboko.
Sad kad Verice Barać više nema uklonjena je i ta neprijatna prepreka. A otišla je, kako je rekao Ombudsman za ljudska prava Saša Janković, „bez novca da se elemetarno bori sa bolešću“.
Možda bi Verica Barać i definitivno pobedila tumore da je nije izjedao onaj iz hodnika kojim se svakodnevno kretala. Za jednu ženu i sa velikim Ž, to je ipak bilo previše i tu se taman vraćamo stihovima Atomskog skloništa koje samo valja malo prilagoditi. „Umrla je vidjevši ljude kako bezbrižno lažu. Umrla je vidjevši ljude kako bezbrižno kradu“.





  • Ostavi komentar